Intervju / Profesor dr Dejan Ilić, čovek koji je izmislio mikrobateriju

autor: Dijana Dimitrovska

   MALA PRIVREDA IMA BUDUĆNOST

Nekada su malinari i kupinari imali najbolji izvoz, a danas je Srbija poznata po izvozu softvera

IMG_1050

Sa distance se, kažu, sve bolje vidi. Profesor dr Dejan Ilić, jedan od naših najuspešnijih naučnika u svetu, iz daljine vidi da u srpskoj privredi, ipak, nije sve tako crno. Iz Nemačke, gde je stvorio mikrobateriju i smart karticu, gradeći jednu od najblistavijih naučnih karijera, uočava da naša mala privreda ima budućnost.
– Vidim svetlost u srpskoj privredi, i nije to tako mračno kao što većina priča – kaže u razgovoru za naš časopis. – Ima dosta malih i srednji privrednika i koji odlično rade i koji privredu Srbije mogu da postave na čvrste noge.
O Možete da navedete primere?
– Naravno! Evo, pobednik od pre dve godine na konkursu za najboljeg privrednika u Srbiji, gde učestvuju ugledni privrednici je čovek koji pravi sijalice za operacione sale, konkuriše Simensu i ima desetak miliona prometa. Kad bi Srbija imala hiljadu takvih malih preduzeća s prometom od po desetak miliona evra, mi bismo bili zemlja sa ozbiljnom privredom. Onda, imamo „Nameštaj Janković” koji ima 30 miliona evra od izvoza nameštaja za Rusiju. Čovek pravi nameštaj i oprema hotele. Zatim, imamo privrednika kod Kraljeva koji je na naš podsticaj i nagovor počeo pre par godina da pravi gipsane panele. Te panele smo do skora uvozili iz Madjarske.
o Šta je potrebno da bi neko uspeo u biznisu?
– Prvo da definišemo šta je uspeh. Uspeh je za mene kada konstantno povećavaš svoj promet i profit i to činiš iz godine u godinu za određeni procenat, 10 do 15 procenata. Parametri uspeha variraju od industrije do industrije. U Srbiji imamo dosta novih vinarija i za njih se uspeh meri drugačije, brojem izvezenih buteljki. Uspeh mladih koji pišu softver je fantastičan, i postao je najveći pojedinačni izvozni proizvod Srbije. Hvalili smo se malinama i kupinama od kojih ostvarujemo izvoz od 230 miliona dolara, a od prošle godine je izvoz softvera premšio ovu cifru. Pisanje softfera je postalo vrlo unosno zanimanje. Naši mladi stručnjaci koji su išli trbuhom za kruhom shvatili su da ne moraju da žive u inostranstvu da bi to radili. Mogu da pišu softvere i u Srbiji i da dobro zarađuju. Poznajem jednog mladog čoveka koji se vratio iz Holadnije gde je radio i počeo u Srbiji da pravi firmu za softver. Sada ima više miliona evra u izvozu.
O Najbolja investicija je danas obrazovanje mladih?
– Za dobar biznis neophodno je znanje i iskustvo kao i moć implementacije u praksi. To ne znači da je potrebno da imate uvek brdo para. Primjer su elektroničari, inženjeri, fizičari i drugi koji to potvrdjuju u praksi. Da bi zaposlili čoveka koji npr. piše softver sa elektrotehničkog fakulteta treba mesečno izdvojiti 2.500 evra u Srbiji, a u i insotranstvu 4 do 6 puta više

IMG_1002


O Šta je potrebno da se spoji da bi neko postao tako cenjen kao vi?
– Pojedinac da bi uspeo vani, kao stranac, ima dosta poteškoća. To je tuđa zemlja i sve mu je problem, od jezika, kulture, načina ponašanja i ophođenja. U tom slučaju taj neko mora biti bolji najmanje 30 odsto od domaćina. Potrebna je ogromna upornost, kreativnost, posvećenost poslu, i malo sreće. Podrazumeva se da imate određeno obrzovanje i harizmu kao i prirodni autoritet da bi se sve to pretočilo u praktično rešenje od kojeg će neko u bližoj budućnosti imati koristi. I, treba malo sreće.
O Šta je potrebno u marketingu da bi određeni proizvod poostigao uspeh?
– Ovde u Srbiji ljudi još razmišljaju kao u vreme socijalizma. Kažu, napravio sam dobar proizvod i sad će to neko da mi proda. Danas je u svetu isto toliko važno napraviti dobar proizvod kao što je važno plasirati ga na slobodno tržište.
O Šta učiniti da se u Srbiji svest privrednika promeni u tom pravcu i da je važno prodati vlastiti proizvod, a ne samo napraviti ga?
– Naročito je važno ukazati mladima da plasiraju sopstveni proizvod. To može da uspe samo ako se identifikuju sa tim prooizvodom i ubede sagovornika da mu je taj proizvod zaista neophodan po toj ceni. To je proces koji traje ali na sopstvenom iskustvu se to najbolje uči. Tako funkcioniše moderno tržište. Najbolje je da sam proizvođač kreira potrebe tržište. To je imperativ svetske ekonomije.
O Ali, da li to znači, da neko ko ima talenat da slika, recimo, mora da ima talenat i da prodaje? Inače, neće uspeti?
– Da, to znači da mora svoje delo da proda. Dar je od Boga kada neko zna da dođe do novca. Novca ima svuda! Ima ga i u Srbiji, ali moraš da znaš kome da se obratiš i gde da ideš. Mi smo, mislim, razmaženi. Gledam naše seljake, sada kada nema zadruge, kada nema ko da mu da novac, oni su pogubljeni. Danas moraš na tri stranice da lepo obrazložiš za šta ti treba novac. Tek onda možeš da ga dobiješ.A oni to neće da rade.
o Ali, kako da naš poljoprivrednik bude i proizvodjač, i mednadžer i prodavac?
– Lepo. Da se poveže sa ostalima. Kao što smo mi u smedervskom kraju povezali proizvođače jabuka. Oni sada svi prodaju jabuke jednom Rusu koji ih pošteno plaća, po unapred dogovorenoj ceni. Ali, moraš da se pomučiš, ne može samo da se sedi i ispija kafa. Mi kažemo, ono što napraviš u laboratoriji to moraš da znaš da primeniš u praksi.Ja sam posle doktorata i preuzimanja „Varte” morao da postanemi mašinski inženjer, a uz to, posetio sam i 17 seminara za marketing i prodaju. Shvatio sam da je danas prodaja ppodjednako važna kao i proizvodnja visokokvalitetnog produkta. Nekada su prvi ljudi nemačkih fabrika bili novinari, advokati, a sada inženjeri, tehničari. Danas vodeći ljudi velikih firmi rade sve, imaju neophodno obrazovanje, iskuistvo, u prodaji, i vođenju ljudskog resursa, kao i ppoznavanju zahteva kupaca. U tome je tajna njihovog uspeha.
O Koja je vaša misija u Srbiji trenutno?
– Borim se da mladi dobiju što više informacija i da grade svoje karaktere na osnovu vlastitog iskustva, da uče od onih koji su postali uspešni. Kao predsednik Upravnog odbora Fonda za inovacionu delatnost Srbije zalažem se za podsticanje i razvoj praktične nauke, i tehnologije kroz saradnju sa međunarodnih institucijama, organizacijama i unvestitorima. Mi nekoliko puta godišnje raspisujemo konkurs gde se mala i srednja preduzeća kao i novootvorene firme prijavljuju i kao početni korak dobijaju neophodna sredstva za početak biznisa.
Lično, osećam veliku socijalnu odgovornost prema mladima. I zato se trudim da im pomognem da se ostvaruju u onome što znaju. Da daju sve od sebe za bilo šta da rade, a uspeh rtada dolazi – garantovano.

Dijana Dimitrovska

Antrfile
Elektromobil

– Napravili smo tri punjača za elektromobil na teritoriji Beograda, jedan je na Zelenom vencu, drugi na Bubanj potoku, treći kod naplatne rampe na putu za Novi Sad. Te punjače može da radi Pupinov institut na Zvezdari. Ideja nam je da turista koji krene kolima iz Nemačke može da puni svoj elektromobil u Srbiji gde god poželi.

Ideje
Ideje za svoja naučna istraživanja profesor Ilić dobija i u neposrednim intezivnim kontaktima sa vodećim svetskim proizvođačima mobilnih uređaja čije želje pretvara u finalne industrijske komponente za te uređaje, kao što su prvi lap top, prvi mobilni telefoni težine manje 200 grama, iPod, Iphone (neposredno sarađivao sa predsednikom kompanije Epl Stivom Džobsom, najvećim svetskim vizionarom novih tehnologija), Smart card, specijalna primena baterija u automobilskoj i satelitskoj industriji …

Biografija
Profesor Ilić ima 104 registrovana patenta u Evropskoj Uniji, 74 u Japanu i Koreji i 54 patenta u SAD, kao i veliki broj publikovanih radova. U naučnom radu, koji traje preko 20 godina, dosta pažnje posvećuje anorganskoj, organskoj i preparativnoj hemiji, kao i proizvodnji nano materijala. Posvećuje se razvoju mikro elektronike i primeni čipova. Ta iskustva kasnije primenjuje direktno u elektronskom dizajnu prve filmske digitalne kamere. Svoja iskustva i dostignuća iz organske hemije koristi u poboljšanju izvora svetlosti, kao i LED svetla. Za te rezultate Američka akademija za filmsku umetnost nagradila je ARRI Group, koji je predvodio prof. dr Dejan Ilić, tehničkim „Oskarom“ 2009.godine.

images


Karijera
Prof. dr Dejan Ilić magistrirao je u Francuskoj, a doktorat je stekao u Nemačkoj 1985.godine i u to vreme bio je najmlađi doktor nauka u bivšoj Jugoslaviji – SFRJ. Još 1986. izabran je za docenta (za predmet elektrohemija), na Univerzitetu u Karslueu (1986-1987). Predavao je na više univerziteta, a danas je gostujući profesor na Univerzitetu u Gracu i na Univerzitetu u Beogradu.
Nemačka vlada
Kao specijalni konsultant nemačke vlade prof. dr Dejan Ilić danas predvodi naučni tim koji realizuje projekat “Elektromobiliti“: novi nanomaterijali i elektronika za akumulatore, koje će koristiti elektromobili. Cilj tog projekta, koji lično nadgleda kancelarka Angela Merkel (koju lično odlično poznaje, jer su zajedno pohađali doktorske studije), jeste da u skorijoj budućnosti, na nemačkim putevima bude milion elektromobila. Angažovan je i na proizvodnji akumulatora koje će koristiti trkački automobili Formule 1, na elektropogon. Uporedo radi i na razvoju mikrobaterija i softvera za njih, koje će se koristiti u medicini za 3 kanalni EKG, za kolonoskopiju i gastroskopiju.
Nagrade
Prof. dr Ilić je dobitnik više najprestižnijih nagrada (inovator godine u Nemačkoj, autor najinovatnijeg proizvoda godine u Nemačkoj,bio je u nekoliko navrata privrednik godine u Nemačkoj …), a  zaslužan je  što su  međunarodne kompanije Varta i  ARRI  stekle  najznačajnija priznanja među kojima su : „Fabrika godine u Nemačkoj” , „Najbolje preduzeće u Namačkoj/Francuskoj”,  „Tehnički Oskar” i mnogo toga još. Posebno je ponosan što ga kao jednog od vodećih naučnika, izumitelja i inovatora proizvodnje,  nisu zaboravili u otadžbini. Dobitnik je „Svetosavske povelje“ grada, Smedereva, Tesline nagrade, Pupinove nagrade, a proglašen je i za počasnog građanina Smederevske Palanke, kojoj pripada i rodno selo njegovih roditelja – Selevac, u kojoj je obnovio porodičnu kuću i rado dolazi na druženje sa svojim seljacima, kojima, kako kaže, i dalje pripada.

Miloš Zlatanović, zlatni momak koji je izvezao talenat

autor: Dijana Dimtirovska
naslov: NAGRADE PIŠU VIZU

17192088_1319208608140355_2155622552380499047_o

Miloš Zlatanović, grafički dizajner iz Vranja – pronašao je najkraći put za dobijanje američke vize. Osvojiš nagrade na konkursima i , eto te u avionu preko bare. Da vredi zlata, Miloš je počeo da dokazuje kada je osvojio nagrade za dizajn novčanice od 100 dolara na koju je stavio lik Nikole Tesle i tipografskog pisma Kanibal koji je otkupila kompanija Nike. One su mu potpisale vizu, pa je naš mladi stručnjak spakovao kofere za  Ameriku. Sada je u  u Čikagu, gde trenutno radi kao grafički dizajner u kompaniji „Designer and Gentleman”.
o Da li je to sreća, ili je dokaz da svaki talenat mora da bude prepoznat i nagrađen?
– Uz mnogo rada i malo sreće sve je moguće. Kao neko ko je tek došao u Ameriku, biti angažovan u industriji kojoj priparada je jako teško. Mi, dizajneri imamo tu sreću da u nekim slučajevima, sertifikati i
diplome nisu neophodni za naše angazmane, već se ceni vaš rad i „poslednji projekat“.
o Šta za mladog stručnjaka znači odlazak u Ameriku?
– Biti u najboljem tržištu na svetu kao grafički dizajner je pravi blagoslov. Zahvalan sam što imam priliku da ovde dokažem svoj kvalitet. Jer već sutra vam se život može promeniti iz korena, jer u Americi – informacije, prilike, ideje lete brzinom svetlosti. Ukoliko imate pravu ideju, onda je to – to.
o Šta konkretno radiš sada?
– Angazovan sam na više projekata kompanije Designer and Gentleman. Najnoviji projekat je novi logo i vebsajt donedavnog košarkaša Chikago Bullsa, Nikole Mirotića. Radimo na projektima
Personal Brandinga za Celebrities ili VIP… Inače radim video produkciju, radim na svojim novim fontovima. Razvijam interesantnu mobilnu aplikaciju, o tome više neki drugi put.

20156036_1490600624334485_1291385961273082704_n


O Radio si i za Mekdonalds?
Mekdonalds je veoma uspešna globalna kompanija koja se hrabro nosi sa izazovima koje fast-food industrija nameće. Na prvom mestu, to je kvalitet hrane. Imao sam priliku da se bolje upoznam sa tim
brendom, saznam strategije McDonaldsa za narednih 5 godina, a moj angažman ticao se fonta koji je, očigledno, na moju veliku radost i zadovoljstvo, mogu slobodno reći pomerio granice u tipografiji.
Ipak, sportski rečeno, to je bila pozajmica jer sam se nakon završenog angažmana na projektima za “Mek”, vratio svom osnovnom poslu, a to je rad u kompaniji „ Designer and Gentleman”.
o Dobio si nagradu za dizajn novčanice od 100 dolara gde si stavio lik Nikole Tesle. Da li veruješ da to idejno rešenje može da zaživi jednog dana?
– To je bio eksperimentalni projekat, ali u budućnsti, ko zna! Drago mi je da u Americi svest o značaju Tesle i pravoj istini o njegovom neizmernom doprinosu globalnih razmera polako izlazi na svetlost dana. Inače, pomenutu nagradu je dodelio jedan od najprestižnijih američkih dizajn magazina – “Graphic Design USA” u
kategoriji Best Branding of 2017. Takodje, moja druga dizajnerska rešenja novčanica, konkretno, srpskog dinara, naišla su na veoma pozitivne reakcije i mnogo nagrada od kojih je najznačajina
Grafisova za najbolja dizajn ostvarenja u 2018. godini. Moji radovi su se tako našli u Graphisovim publikacijama koja se distribuiraju po celom svetu, zajedno sa radovima autora kao sto su: PepsiCo
Design and Innovation, Ogilvy, Mirko Ilic, Leo Burnett i mnogi drugi.
O Dobio si, pre dve godine, za tipografsko pismo „Kanibal“ nagradu
američkog časopisa Print. Da li je to pismo zaživelo negde u
upotrebi?
– Kanibal Font je otvorio mnoga vrata! Nakon objavljivanja 2016. godine nagradjen od Fakulteta
Primenjenih umetnosti u Beogradu kao najbolji rad iz oblasti pisma u toj godini. Print – Best in Class nagradu je osvojio ispred radova studenata sa umetničkih koledža iz Njujorka i San Franciska.
Nemački Tipodarijum je Kanibal Font uvrstio u 366 najboljih svetskih fontova 2017. godine i kao dobitnik italijanske A’Design nagrade izložen je na nedelji dizajna u Šenženu u Kini, podržanoj od
Uneska. Ali, ipak, mislim da je najveće moguće
priznanje koje je ovaj font mogao dobiti i meni najdraže to što je u vlasništvu Najkija. Dok sam radio font, pisao sam “Just Do It” slogan sa njim i gledao kako bi izgledalo sa Nike logom pored, i to se
zaista na kraju dogodilo! Nike je postao zvanični vlasnik Kanibal Fonta, na šta sam jako ponosan.

– Iako sam imao mogućnost da radim u Srbiji, ipak sam veću priliku video u radu ovde. Ipak je ovo mnogo razvijenije marketišnko tržište, svi trendovi nastaju ovde. Želeo sam da budem na izvoru informacija i mogućnosti i verujem da će i Srbija imati benefit od mog rada jer po prirodi našeg posla, ima mogućnosti za angažman preko interneta.
O Da li je san svakog mladog stručnjaka u Srbiji da ode iz svoje zemlje?
– Ne mislim da je san svakoga da ode iz zemlje, a za one koji to žele, verujete, nije nimalo lako. Moj san je bio da radim na mnogo većem tržištu, koje nudi puno više mogućnosti.
o U čemu se razlikuje posao u Americi i posao u Srbiji?
– Dva sveta. Način na koji se biznis vodi u Americi je sa mnogo više logike, praktičnosti,efektivnosti. Traži se kvalitet, a ne u kojoj si stranci.
o Šta ti se konkretno najviše dopada u Americi?
– Amerika imigrante obično ne nagradi nešto puno u prvih par godina. Tada je teško i na to svi treba da budu spremni. Ono što Amerika može kasnije da pruži, čemu se svi mi nadamo, ne može nijedna druga zemlja.
o Da li ima nešto što ti se ne dopada?
– Gužve u saobraćaju umeju da budu pakao.
O Kako ti iz Amerike izgleda život u Srbiji i sama Srbija?
– Srbija je najlepša zemlja na svetu, za mene će uvek biti, ali na ljudima koji je vode i tamo žive je sada zadatak da je organizuju i naprave jos lepšom. Mislim da ima jako puno potencijala koji nisu iskorišćeni na pravi način.
Dijana Dimitrovska

Odlaze mladi
o Da li među tvojim kolegama ima još onih koji su otišli za inostranstvo?
– Na žalost Srbije, da. Mnogi su našli angažmane u inostranstvu, i lavovski se bore za svoje pozicije u firmama, samostalnim biznisima ili startapima. Tešim sebe da su to naši najbolji ambasadori. Ne misleći samo na dizajnere nego sve ljude koju su otišli iz zemlje.

19420496_1455090671218814_2711594411052821014_n

Poštuju svaku sekundu rada
O Šta ti se najviše svidja u Americi?
– Sa poslovne strane, svidja mi se to što se svaki sekund rada ceni, što se ugovor o radu poštuje do poslednjeg slova na papiru. Sa privatne, ja živim u Čikagu koji je, znamo svi, najveći srpski grad van Srbije… hrana, naša muzika, predstave.

Intervju Vjera Mujović,glumica

Beograd je u modi

autor: Dijana Dimitrovska

Dom je tamo gte ti je lepo. Voli Vjera Mujović da ode u Nemačku gde joj prija red i disciplina, voli da oseti i slobodarski duh Amerike gde se niko ne oseća kao stranac, ali iznad svega voli Beograd, grad gde se nastanila posle rodne Podgorice i koji je izabrala za svoj grad.

– Vezana za sam za pozorište, za moj jezik, i nikada ne bih mogla da dugo budem bez mog Beograda, bez Dorćola, bez mora – kaže u razgovoru za naš časopis.

O Koja je za vas najlepša zemlja za život osim Srbije?

– Boravim dosta u Nemačkoj, volim taj red, i onda mi manje smeta nered ovde. U stvari, posle Nemačke više volim nered u Srbiji. Ali, naš nered imamnogo šarma i vole ga stranci. Beograd je u modi!

O Da li ste bili u Americi? Šta vam se najviše u Americi sviđa?

– Bila sam nekoliko puta. Amerika je prelepa i jako velika. Amrikanci su human narod, kaže moja heroina, Mejbl Grujić, koja se 1902 udala za Slavka Grujića, srpskog diplomatu, sina čuvenog Jevrema Grujića. U Americi su žene dobile pravo glasa mnogo ranije nego u Evropi. Volim neposrednost ljudi, volim to što, za razliku od Evrope, u Americi niste stranac, ali ste manje stranac nego u starom svetu.

O srpsko-američkom prijateljstvu tokom Velikog rata, kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući, napravili smo i predstavu. Nadam se da ćemo je pokazati i publici u Čikagu. To je predstava „Dve žene i jedan rat“. O dve velike srpske dobrotvorke – Mejbl Grujić i Jeleni Lozanić.

O Zašto je lepo biti glumac?

– Uvek sam bila svesna da se bavim veoma privilegovanim zanimanjem. Zašto? Zato što pravim likove „kopajući“ po tuđim životima koje su napisali neki fantastični pisci, ili životima likova koji su stvarno postojali. Velika nevolja moga posla jeste što morate da čekate da budete izabrani i prepoznati. Glumac mora da bude prepoznat za neku ulogu, za mnoge uloge.

To čekanje ja koristim tako što pišem i smišljam svoje dramske projekte. Sanjam uloge koje mi pripadaju – po glumačkom senzibilitetu, mojoj osobenoj ličnosti. Sanjam, ali i stvaram uslove i prilike da se neke od tih uloga dese.

O Mimo glume, šta je vaš san?

– Moj san sada je zdravlje mene i mojih najbližih, mnogo ljubavi i tihih dana pored mora.

O Da li postoji uloga koju ni za kakve pare ne biste odigrali?

– Mnogo ih ima. Srećom mi ih ne nude.

O Da li se od glume može živeti i pod kakvim uslovima?

– Ako je neko hoće da bude bogat, ako mu je to najvažnije, onda treba da se bavi biznisom. Ali, i za to treba talenat!

Ako je nekom važnija potreba za kreativnošću, umetničkom igrom, ne može da očekuje mnogo novca. Bogate su holivudske zvezde, i zvezde u još nekim zemljama, ali oni su malobrojni, da se ne zanosimo.

O Da li se ljude pokvare na putu novca?

– Treba da se suočimo i sa uspehom i sa neuspehom i da posmatramo te dve varalice kao da su iste. Ali uspeh je neki privid, čovek treba da bude duboko u sebi centriran da se oseća dobro sa sobom. Treba samo pogledati one „uspešne“ ljude koje viđamo u Holivudu, koji su duboko nesrećni i shvattiti koji je naš put i kako tim putem ići.

O Da li postoji neka uloga koju silno želite da odigrate?

– Postoje tri, činim sve da se to i dogodi.

O Ko može da bude glumac, koja je to glavna osobina koja nekog određuje da li će biti dobar ili loš glumac?

– Talenat, ali i radinost, posvećenost, pokornost. Ipak prvo talenat, pa rad. I sreća, kao i za sve.

Od naših Rada Đuričin, Svetlana Bojković, Nina Janković, Gaga Nikolić, Glogovac, Madžgalj…

o Da li ste u skorije vreme gledali neki film koji je na vas ostavio dubok utisak?

– Children Act, sa Emom Tomson.O Šta vas rastužuje?- Bol, nerazumevanje, surovost, neosetljivost, nezahvalnost…

o Opišite sebe kada ste srećni?- Verovatno sam pitoma i osmehnuta.

O Antiejdžing kultura?

– Treba se boriti protiv toga. Treba čitati knjige, treba hraniti svoje unutrašnje biće i na taj način ćemo biti mladji. Nemam ništa protiv brige o svom telu, licu, kosi ali mislim da je zavladao teror u svetu gde naročito žene ali i muškarci imaju zategnuta lica koja ne crpe lepotu iskustva iz godina. Ovo društvo i ovo vreme opsednuto je da da ostane mlado. To je teror mladosti. Agresivan kao nikada pre.

O Da li je danas sve uglavnom neiskrenost?

– Nije sve. Svako od nas ima svoje istinsko biće ali i ono što je javni deo nas i, naravno, svoje istinsko biće ne pokazuje svima, već samo najbližima. Nismo mi ono što javno pokazujemo. Nije sve instagram, nisu sve socijalne mreže i dalje ima puno ljudskosti, puno saosećanja i puno emocija. Samo je pitanje da li to neko želi da pokaže i da li to mi umemo da vidimo i želimo da vidimo.

O Kakve ljude volite?

– Slobodne, nezavisne, bezkompromisne, ali isto tako one koji žive jedan noramalan život, ne ugrožavajući druge, ispunjavajući neku svoju misiju. Volim ljude koji su manje zavisni od materijalnih dobara, nezavisni u potpunosti od tuđuh mišljenja. One koji slede svoje unturašnje “ ja „. Radjard Kipling u pesmi „Ako“ sažeto kazuje sve što bi čovek trebalo da bude i kako da živi svoj život. Za mene je to putokaz.

Dijana Dimitrovska

Najgore

O Koja je po vama najgora osobina ?

– Malodušnost, nepoverenje, nevernost i sebi i drugima.

Spoljašnost

– U svim vremenima je bila važna ljuštura. Nećete otiću u spavaćici na pijacu, čak i u kodeksu samuraja iz 6. veka piše da samuraj koji ide na susret ili u važnu borbu treba da se pažljivo našminka i dugo češlja svoj perčin. I mi, u zavisnosti od situacije treba da se spremimo za neki događaj. Različito se odevamo za pijacu, za premijeru, probu, ali je važno da pokažemo neko poštovanje prema događaju na koji smo došli. Da ne budemo previše upakovani, a ni premalo. Jedan grčki filozof je rekao: forma je suština, suština je forma. Dakle, mi tu našu lepu dubinu i suštinu treba i lepo da upakujemo.

Uloge

„Potera za sreć(k)om“, „Čujte, Srbi“, „Bergmanova sonata“, “ Mina KaRadžić“, „Skadarlija“, „Miris kiše na Balkanu“, „Savršena žena“ …

Ugrala je u serijama „Selo gori, a baba se češlja“, „Moj rođak sa sela“, „M(j)ešoviti brak“
Igrala je u brojnim pozorišnim predstavama poput: „Uspavana lepotica“, „Alisa u zemlji čuda“, „Knjiga o džungli“, „Višnje u čokoladi“, „Lolita“, „Opasne veze“, „Oliver Tvist“, „Snežna kraljica“, „Tri musketara“, „Mačor u čizmama“, „Sveti Sava“,


Intervju / Dr JasminaŽivković

Autor: Dijana Dimitrovska

I bi – svet

Živimo u vasioni čiju starost ne možemo sasvim da izračunamo, okruženi zvezdama čiju udaljenost od nas i među njima ne znamo tačno, u kosmičkom prostranstvu ispunjenom materijom koju ne možemo da identifikujemo, zakonima koje ne razumemo. Ne znamo kako je sve nastalo gore, ne zanamo kako je život nastao dole, na Zemlji.

Ali – trudimo se da proniknemo u tajne života čoveka, Zemlje i vasione . Daleko od interesovanja potrošačkog društva koje sve manje zna i sve manje želi da zna – naučnici među kojima i naših sedam, okupljeni oko svetskog zajedničkog projekta ATLAS traže odgovore na suštinska pitanja.

– ATLAS je jedan od četiri glavna eksperimenta na Velikom hadronskom sudaraču u CERN-u (LHC) – kaže dr Lidija Živković jedan od naših fizičara koji radi na ovom pojektu. – To je

eksperiment fizike čestica, i naučno istraživanje ATLAS-a koristi precizna merenja kako bi pomerilo granice ljudskog znanja, tražeći odgovore na fundamentalna pitanja kao što su: Koji su osnovni elementi materije? Koje su osnovne sile u prirodi? Da li možda postoji sveobuhvatnija osnovna simetrija našeg univerzuma?

o Koliko je naučnika uključeno u taj posao?

-Na ATLAS-u radi 3000 naučnika među kojima i nas sedmoro iz Srbije, iz 38 zemalja sveta. To je jedan od najvećih saradničkih napora ikada u nauci. Skoro 1200 studenata doktorskih studija uključeno je u razvoj detektora, prikupljanje i analizu podataka.

o Kako izgleda hadronski sudarač?

– Dugačak je 46m i prečnik mu je 25m, a nalazi se u jami skoro

100 metara ispod zemlje. Snopovi čestica koje proizvodi LHC kreću se na energijama do 7 biliona elektronvolti, odnosno na brzinama do 99.9999991% brzinesvetlosti i sudaraju se u centru detektora ATLAS proizvodeći nove čestice, koje se onda razlete u svim pravcima.

Više od milijardu interakcija između čestica se desi u detektoru ATLAS svake sekunde, što odgovara prenosu podataka iz 20 istovremenih telefonskih razgovora svake osobe na planeti. Samo jedan od milion sudara obeležen je kao potencijalno intresantan, i snima se za kasnije proučavanje. Detektor prati i identifikuje čestice za istraživanje širokog spektra fizike, od proučavanja Higsovog bozona i top kvarka do potrage za dodatnim dimenzijama i česticama koje mogu činiti tamnu materiju.

o Gde vam se više sviđa život , u Izraelu ili u Americi?

– Ja sam živela i radila u Izraelu pet i po godina, u Americi sedam i po, i petnest meseci u francuskom gradiću nedaleko od Ženeve dok sam radila u Cernu. U Izraelu i u Americi za nauku izdvaja daleko više iz budžeta nego u Srbiji po glavi stanovnika. U Americi postoji jasan način finansiranja i model koji inspiriše ljude da napreduju. Za Srbiju je Izrael odličan primer. Ulaganje u nauku i obrazovanje se vraća kroz razvoj industrije i društva. Ako pređem na lično, obe zemlje su dobre za imigrante, čovek ni u jednoj nije stranac, i jako je lako uklopiti se. Amerika je verovatno idealana useljenička zemlja naročito za mlade, pošto je tako ustrojena da se sve može. Ali postoje i posledice, nije dobra za slabe, za bolesne i za stare. Takođe, mada je to moja impresija, ne druže se previše. Izrael je socijalna država koja štiti svoje slabe. Možda su neke mogućnosti manje nego u Americi, ali može se živeti daleko opuštenije.

  O Šta ste vi i vaše kolege saznali o kosmosu?

– Praktično sve što znamo o kosmosu, a danas znamo dosta, znamo zahvaljujući eksperimentima i opservacijama u fizici i astronomiji. Naprimer, trenutni eksperimenti u Cernu ispituju pojave koje su se, prema teoriji o evoluciji vasione, desile u vremenu znatno kraćem od jedne sekunde od trenutka velikog praska.

o Da li je kosmos beskonačan?

  – Na to pitanje danas ne postoji tačan odgovor. Vidljivi deo vasione je konačan, to je posledica konačnosti brzine svetlosti, ali to ne znači da je cela vasiona niti konačna, niti beskonačna.
o Da li se zna šta je tamna materija od koje je sastavljen kosmos?

– Tamna materija, po pretpostavci, jedan je od sastavnih delova kosmosa. Postoje astronomske opservacije koje ukazuju da je ukupna masa vasione znatno veća od vidljive, a onda je ta nevidljiva u stvari tamna materija. Dosada nije pronađena čestica, ili čestice, koje bi objasnile ukupnu količinu tamne materije.

   o Gde se u svakodnevnom životu primenjuju naučna otkrića na kojima radite?

– U kompjuterskoj tehnologiji, u svetskom zdravstvu koje je dobilo više 10.000 akceleratora koji se koriste u lečenju, ili direktno,u radiohirurgiji. Jedan takav uređaj, Iks-nož, postoji u Srbiji od prošle godine. Meni je fascinantan pojekat Retina gde se ispituju nove tehnologije koje bi jednog dana omogućile slepima da vide, na primer. Drugi, trenutno aktuelni, primer su razvoj mašinskog učenja (machine learning), veštačeke inteligencije i metoda obrade velike količine podataka (data science). Ove tehnike i metode imaju veliku primenu u raznim industrijama, pomenuću finansije na primer, gde može da se predvidi kretanje tržišta.
 

  O Šta vam je san na naučnom planu?

– Davno sam prestala da sanjam…

  O Ako je svet zahvatila epidemija materijalne podanosti, gramzivosti, korumpiranosti, nedostatka morala i ideala, da li je tako i u nauci? Sam Stiven Hoking je rekao da su nauka i obrazovanje ugroženiji nego ikada pre.
– Ja radim na velikom eksperimentima i videla sam svašta, ali češće je da se prva rečenica ne odnosi na nauku. Problemi dolaze od raspodele sredstava i činjenice da o toj raspodeli često odlučuju manje obrazovani, koji su onda podložni uticajima.

   O Da li verujete u inteligentan život u svemiru?I kako ga zamišljate?

– Nema razloga da ne verujem da (inteligentan) život postoji u svemiru, ali nema razloga ni da verujem. Ja volim naučnu fantastiku, ako bih ga zamišljala, bilo bi ko u Ratu zvezda.

  O Da li verujete da će čovek putovati svemirom?

– Verovatno.

o Kako zamišljate nastanak svega?

– Ja bih sada mogla da tumačim sedam dana kreacije sa naučne tačke i da kažem da je razlika između dogme i nauke ustvari u poimanju sile iza kreacije sveta i svega ostalog. Dan prvi – ”Neka bude svetlost! I bi svetlost” – to je veliki prasak; ”I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame” – to je period od velikog praska do momenta kad se vasiona dovoljno proširila i ohladila da više nije dolazilo do interakcija, odnosno do perioda Kosmičkog pozadinskog zračenja. Drugi dan je period formiranja zvezda i galaksija. Četvrti dan je deo drugog dana i de pre trećeg dana. Treći dan je formranje Zemlje i nastanak života. Peti i šesti dan su Darvinova evolucija, čak i nabrajanje i razdvajanje sisara od ostalih, pokazuje evoluciju.

  o Da imate mogućnost da pitate tvorca da vam oda jednu tajnu, šta bi to bilo?

– Šta je misao.

O Da li kao fizičar znate nešto više od običnog čoveka o životu, njegovom nastanku i suštini?

– Ne znam. Znam mnogo više o nastanku materije, od najsitnijih čestica do galaksija. Ili da pojednostavim, znam kako je nastao ugljenik ili ugalj, ali ne i kako je nastao život. Sama suština života nije predmet fizike, ja mogu samo da ilustrujem neka moja razmišljanja. Pojedinac nastavlja na živi kroz potomstvo na neki način, ali, čini mi se, više nastavlja da živi kroz svoja dela.

Dijana Dimitrovska

 antrfile

CERN

– Meni je CERN drugo radno mesto, ja volim ono što radim. U tom smislu, mogu da ga poredim sa Fermilabom u Americi gde sam provela dosta godina. Za moj posao, vreme provedeno u Cernu je veoma značajno. Pritom, postoji dosta toga što može samo tamo da se uradi, ponekad se oseća neko uzbuđenje. Opet, iako sam često u CERN-u i radim, ja poznajem samo mali deo. Recimo, pre dve godine posetila sam deo gde se priprema drugi eksperiment i bilo je prilično uzbudljivo.

Intervju/ Sanda Rašković Ivić

autor: Dijana Dimitrovska

HLADOVINA ZA NOVE GENERACIJE

o Mi treba danas da sadimo drveće u čijoj će hladovini sedeti neke buduće generacije

o Za političare treba uvesti obavezan psihijatrijski pregle

o U Srbiji sve može i ništa ne može istovremeno,a to su znaci dubokog – šizofrenog poremećaja

Srbija je razorena država u kojoj postoji samo jedna institucija – predsednik države. Ostalo je kozmetika i privid. Ljudi su osiromašeni, uplašeni i pod sedativima. Uprkos ovoj proceni, Sanda Rašković Ivić, političar i ćerka čuvenog psihijatra Jovana Raškovića, ne misli da odustane od borbe za bolje društvo.

– Ponekad mi se učini da radim Sizifov posao – kaže u razgovoru za naš časopis.- Poželim da se povučem u struku i porodicu,a onda pomislim šta će se desiti,ako se svi umorimo i povučemo,i nastavim dalje.

o Iskreno, da li vam je dosta političke borbe koja ne daje efekte?

– Ne bih rekla da u efekti političke borbe nikakvi. U autoritarnom režimu koji u 95 odsto kontroliše medije,a one elektronske s nacionalnom frekvencijom 100 odsto, pravo je postignuće uopšte postojati kao suštinska opozicija. Deo ljudi opoziciono orijentisanih gleda u nama alternativu. Put je težak i dug,ali moramo se boriti.

O Da li mislite da je moralno povući se kada uvidite da nema efekta ono što čovek radi za zajednicu i sebe samog? Ili treba ostati i boriti se?

– Tek ako građani politici koju nudimo okrenu leđa, moralno je povući se. Podsećam za je Savez za Srbiju imao skoro 20 dsto na beogradskim izborima,a to je, s obzirom na okolnosti održavanja izbora,dobar rezultat.

O Da li verujete da će Srbija jednom živeti u nekom boljem društvu?

-Zapravo, zato što verujem da će Srbija jednom imati bolje društvo i nastavljam političku borbu. Mi treba danas da sadimo drveće u čijoj će hladovini sedeti neke buduće generacije.

O Da li mladima kažete da idu iz zemlje ili da ostanu?

– Spadam u one koji govore „i ako svi odu,ja ću ostati da ugasim svetlo“. Nemam obraza da mlade uveravam da treba da ostanu u zemlji,a volela bih da ostanu. Ali bih volela da ostaju kao srećni i poštovani,pristojno plaćeni mladi ljudi.

O Idealno društvo, sigurno ne postoji, ali kako ga vi zamišljate?

– Nema idealnog društva,ali skandinavska društva se najvuše približavaju idealu. Škola i zdravlje su dostupni za sve, država uredno funkcioniše,nema potrebe za „potezanjem veza“ da se nešto uradi, ali vlada poštovanje i tolerancija, socijalne razlike nisu ogromne.

O Kako biste vi menjali i ustrojili sistem u Srbiji? Koje biste tri stvari prvo uradili?

– Ukinula bih javne izvršitelje,jer svako ima pravo na dom,ukinula bih mini hidroelektrane,poboljšala prava radnika,majki i penzionera.

O Zašto se nama kao društvu dogodila ovakva vlast? Milioni ljudi se pita : Da li smo mi ovo zaslužili? Da li smo krivi mi ili jednostavno su to i dalje bolesti tranzicije?

– Mi nikako da izađemo iz tranzicije,a korupciju i autoritarnost smo prihvatili bezmalo kao normalnu stvar. Ljude je režim uverio putem ispiranja mozga kroz medije,da su svi jednako loši,a oni ipak najbolji. Stalno narodu prete ratom,vanrednim stanjem,a onda se pojavljuju kao spasioci.

O Da li nas na promene parališe strah? Ili nešto drugo…?

-Promene u autoritarnom režimu koji drži medije i radna mesta su jako teške. S jedne strane imate narodni strah od gubitka posla ili čak slobode,a s druge nemogućnost da opozicija artikuliše svoju politiku,jer su mediji zatvoreni.

O Kao psihijatar možete da ocenite pojedinca, ali pokušajte da date psihijatrijsku procenu srpskog društva? Vaš otac je jednom rekao da je srpski narod lud narod? Šta vi mislite?

-Srbija je duboko podeljena zemlja. Narod je uplašen i nesiguran. S druge strane, deo ljudi seo je na pozicije koje im ne pripadaju i sve će učiniti da tu ostanu. U Srbiji sve može i ništa ne može istovremeno,a to su znaci dubokog poremećaja – šizofrenog.

O Zbog čega je naše društvo ( i svetsko) poništilo kulturne, obrazovne, moralne i druge vrednosti?

– Kulturne vrednosti se poništavaju svuda, tehnoligija dominira kao i princip zadovoljenja želja ovde i sada. Nema danas rasnih političara kao što su bili De Gol i Čerčil. Najbliža njima je Merkelova. Kulturne sadržaje zamenjuje kič zabava. Bilo je takvih perioda dekadencije i o tome je pre 2000 godina pisao Seneka. Nadamo se boljim danima.

O Ako političari kradu i rade prljave stvari, ako većina rukovodilaca u društvenom i u privatnom sektru radi to isto – šta bi trebalo da radi pošten čovek?

– Pošten čovek treba da se angažuje kao uzbunjivač. Znamo da je Aleksandar Obradović uzbunjivač u kriminalnoj aferi Krušik uhapšen, ali ustala je poštena Srbija u njegovu odbranu i i dbranićemo ga. Dakle,ljudi treba da se oslobode straha i da se angažuju, ako neće čisto politički, onda kroz građanski aktivizam. Da se od uplašenih podanika razviju u svesne građane.

O Da li je moguće da se civilizacija “ zasitila“ poštenja i čestitosti?

– Mislim da je nemoguće zasititi se dobrote. Dobrota će spasiti svet.

Dijana Dimitrovska

Mozak

O Trebalo je stotine hiljada godina da se formira ljudski mozak a on se danas kod većine ljudi koristi za gluposti? Da li se ljudi sami zaglupljuju ili to podstiču moćnici zarad nekog interesa?

– Ljudi se zaglupljuju ne bi li zaboravili na tešku situaciju u kojoj se nalaze. Često biraju poznato zlo umesto nepoznatog dobra. Strah od promene i inercija u trpljenju najveći su neprijatelji slobode i najveći prijatelji autiritarizma.

Političari

o Da li mislite da bi psihološku proveru trebalo da prođu i političari pre stupanja na funkciju?

– Psihološku proveru prolaze portiri,ali ne i političari,i tu nema logike. Ljudi koji vode državu moraju da budu stameni i stabilni. Zalažem se za to da se uvede obavezan psihološko – psihijatrijski pregled za one koji zauzimaju političke funkcije i to od predsednika opštine i odbornika, pa sve do ministara, poslanika i šefa države. Najvažnije je da se struka ne uplaši od političke moći onih o čijem mentalnom zdravlju treba da se izjasni.

Intervju / NJKV princ Vladimir Karađorđević

Intervju / NJKV princ Vladimir Karađorđević

autor: Dijana Dimitrovska

Zapadu smeta spski identitet

Bilo je oktobar devedeset prve. Veliki listovi platana polako su zatrpavali beogradske ulice, menjajući boju kada je princ Vladimir Karađorđević prvi put stao na tlo domovine koje je njegov otac morao da napusti pre mnogo decenija. Bio je to za njega nezaboravan osećaj,i tužan i srećan u isto vreme. Moćan svakako. Okolo su tutnjale bombe, rat se tek razbuktavao.

Neke druge države sa neprijateljskim namerama su komadale Jugoslaviju – kaže NKV u razgovoru za naš časopis. – Tokom boravka na ratištu blizu prve linije, nenaviknut, osetio sam prirodan ljudski strah od siline artiljerijskih dejstava blizu Vukovara, uz istovremeno osećanje apsolutnog zadovoljstva zato što sam se nalazio u zemlji mog oca i mojih predaka.

O Šta Vam se tada najviše dopalo u Srbiji?

– Prvo „čudo“ sa kojim sam se susreo u Srbiji su bili sami ljudi u koje sam se odmah zaljubio. U srpsko kolektivno biće. Kada sam upoznao blaženopočivšeg patrijarha Pavla, sećam se da mi je prva misao bila: „ Gospod nas je sve blagoslovio da imamo ovako svetu i divnu ličnost kao što je naš patrijarh.“. Zamislite samo – moj prvi susret sa našom crkvom u samoj otadžbini bio je susret sa patrijarhom Pavlom. Zaista sam zahvalan Gospodu na tom susretu jer je on suštinski uticao na mene i oblikovao moj život kasnije. U godinama koje će nastupiti, moja ljubav prema našem narodu i Srbiji je sve više rasla. Istovremeno sam postajao sve svesniji izdaje koju je naš narod doživeo, i još uvek doživljava, pre svega od velikog dela međunarodne zajednice, ali i od dela samog našeg naroda koji zastupa interese ovog međunarodnog faktora u Srbiji.

O Kada ste poslednji put bili u Srbiji?

– Poslednji put sam bio u Srbiji u januaru 2019. zbog serije sastanaka uključivši i sastanak sve tri grane porodice Karađorđević, kao i sastanak sa predstavnicima mog kabineta u otadžbini (www.kabinetprincavladimira.org).

O Kako Vam sada Srbija izgleda?

– Srbija je zemlja ljudskih i geopolitičkih mogućnosti i tu može dati konkretne plodove. Nažalost, malo toga je iskorišćeno, pre svega usled korumpiranosti na različitim nivoima ali i usled nesposobnosti naših političkih elita od 2000.godine na ovamo.

O Kako Vam zvuči srpski jezik?

– To je divan jezik. Vrlo melodičan, a rekao bih, po smeni intonacije, zvuči neupućenima na italijanski. Moja želja je da naučim da ga govorim i pišem sasvim tečno, isto kao bilo koji drugi Srbin.

O Da li ste ikada ušli u sukob zbog Srbije?

– Često ulazim u sporove sa različitim ličnostima koje susrećem i to zbog zapanjujućeg neznanja ljudi u inostranstvu o Srbiji, njenom istorijom i mestom u svetu.

O Možete li da prepoznate Srbina u svetu?

– Rekao bih – češće da nego ne.

O Zašto na Zapadu imaju negativno mišljenje o Srbima? Čiji je interes da se o Srbima negativno govori?

– Bila bi mi potrebna čitava jedna knjiga da dam analizu. Ukratko, razlog je okolnost da je Srbije nakoliko decenija unazad postala interesantna velikim silama kao instrument uspostavljanja njihovih globalnih geopolitičkih interesa. Čini se da je Srbija pošteđena negativnog publiciteta i kvalifikacija koje nas prate od ratova devedesetih godina samo ukoliko prihvati da bude oblikovana prema atlantističkom modelu. No, ukoliko Srbi pokažu i najmanji oblik nacionalnog identiteta ili ponosa, to odmah počinje da smeta Zapadu i antisrpska propaganda u istom trenutku prelazi u visoki intenzitet rada. Ovaj obrazac vođenja propagandnog rata sada se najjasnije vidi u neprestanim napadima na Rusiju. U srpskom kontekstu, politički sloj koji još uvek postoji, a rekao bih da svoje korene ima još u Titovom vremenu, ima svoju odgovornost za značajan nivo štetnog autošovinističko delovanje.

O Da li ponekad razmišljate kako je Vaš život mogao da izgleda?

– Ne opterećujem se takvom vrstom razmišljanja; skloniji sam tome da se bavim sadašnjošću i budučnošću sve dok mi Gospod to dozvoljava u ovom svetu.

O Šta je za Vas sreća?

– Za mene je sreća niz sećanja iz delova moga detinjstva. Naravno, i u ovom trenutku ja osećam različite nivoe sreće i zadovoljstva u životu. Potvrdiću da sam srećna osoba, iako je opšti i klasični stereotip sreće neretko tokom mog života bio, u figurativnom smislu, otet od mene tokom okolnosti kroz koje sam prolazio.

o Kakva su Vaša sećanja na detinjstvo?

– Rekao bih da su mojih prvih osam godina života bili apsolutna sreća, sledećih pet prilično bolni i neudobni, i nakon toga vrlo brzo odrastanje i sazrevanje.

O Kojih se tranutaka sa Vašim ocem princom Andrejem najviše sećate?

– Sećam se svega nekoliko prijatnih i srećnih uspomena iz ranog detinjstva o vremenu koje smo moj otac i ja proveli zajedno. Sledeće intenzivno sećanje je ono od sedamnaest godina kasnije kada sam posetio mog oca. Ono je prekinuto njegovom smrću tri dana kasnije, a tokom moje posete SAD, gde je on tada živeo.

– Kakvo ste doživeli razvod vaših roditelja?

– Pamtim njihove česte sukobe i diskusije. Onda je moj otac sve češće bio odsutan, a moja majka je emocionalno to teško podnosila. Mi, deca nismo uspevali da razumemo tu situaciju. Nažalost, iz tog vremena se sećam i mnogih „prijatelja porodice“, u realnosti – malicioznih savetnika iz okruženja moje majke.

O Kako Vam ti događaji izgledaju danas?

– Ne mogu da sudim o mojim roditeljima i raspadu njihovog braka. Suštinski, ne okrivljujem svog oca jer ne mogu znati koliko toga je on držao na svojim ramenima u tom trenutku.

O Šta Vam znači Milica Anđelković, treća supruga Vašeg oca?

– Ne osećam neprijateljstvo prema gospođi Anđelković. Pre bih rekao da je ona sama žrtva svojih postupaka. Figurativno – osobe koje posegnu za zvezdama sa noćnog neba zaboravljaju koliko su te zvezde vrele. Ona je bukvalno sagorela u njima. Ono čemu se iskreno nadam i u šta verujem, jeste da period koji su njih dvoje proveli zajedno nije, u posrednom smislu, doprineo tragičnoj smrti mog oca.

O Šta za Vas znači to što ste princ? Koje obaveze i prva imate?

O Da budem sasvim iskren – to što sam princ u pogledu prava znači vrlo malo u mom slučaju. Radim kao i svi drugi ljudi kako bih sebi obezbedio hleb i egzistenciju. Istinska privilegija je da ponesete taj dar od Boga i da budete u mogućnosti da služite istoriji i narodu kao izdanak kraljevske loze. S druge strane, ni Bog ne može pomoći onome koji bi pomislio da ga titula čini boljom i vrednijom osobom od drugih ljudi, jer to nije tačno. Kraljeva vrednost je potencijal da služi narodu, crkvi i državi i da brani tradiciju, istoriju i identitet, a nikako u tome da zahteva privilegije koje iz njegove funkcije proizilaze. Uvek dužnost, nikad pravo.

O Da li posećujete evropske dvorove kao pripadnik plemstva?

– Da, naravno, ali ne preterano redovno, zbog radnih obaveza koje princeza Brigita i ja imamo. Redovniji smo na venčanjima, rođendanima i sahranama, a tek ponekad imamo vremena da tu i tamo svratimo da bismo pozdravili domaćina.

O Da li ste kao princ prepoznati i jednaki sa drugim evropskim prinčevima?

– Da, naravno. Iako je Kraljevina Jugoslavija prestala da postoji, u de jure smislu, kralj Petar Drugi nije abdicirao, a samim tim su i naše titule legitimne u punom protokolarnom i stvarnom pogledu. Istovremeno je potrebno biti realan – nije isto biti plemić ili član dinastije u državi koja jeste monarhija i onoj u kojoj monarhija nije ustavni poredak. Figurativno – svi imamo vozačku dozvolu ali nemamo svi automobile.

O Kako vas doživljavaju u Rusiji, s obzirom na Vaše porodične veze sa Romanovima?

– Bio sam fasciniran i dirnut prisnim i divnim dočekom koji smo princeza Brigita i ja doživeli u Rusiji. Poštovanje u Rusiji prema tome što sam ja i Romanov, dirnula me je i pokazala mi na vrlo konkretan način bliskost i ljubav koja postoji između Srba i Rusa i Srbije i Rusije. Smatram da je ovu bliskost potrebno gajiti i braniti po svaku cenu, pre svega od dela međunarodne zajednice koji je vrlo maliciozan prema ovome.

O Da li se plemstvo međusobno druži?

– Da, na različitim nivoima. Koliko mogu da se setim i moje sećanje seže, to je uvek bio slučaj. Posebno slikovit primer održavanja ove rođačke i prijateljske bliskosti je bila kraljica Viktorija. Slično je i danas. Sećam se jednom prilikom pre mnogo godina, na jednoj rođendanskoj proslavi na kojoj je bilo oko 500 gostiju, nisam znao ko je bar polovina, iako smo svi mahom bili rođaci ili prijatelji.

O Šta je važnije – novac ili titula?

– Ni najveći novac ovoga sveta ne može biti jednak niti može kupiti istinsku vrednost plemićke titule. Naravno, nosilac te titule mora biti dostojan da je ponese i da je ne zloupotrebi za neku banalnu ili ličnu korist. Jedino u tom slučaju, plemićka titula ima istinsku vrednost.

O Da li je Vaša supruga plave krvi?

– Ne, iako princeza Brigita potiče iz divne i plemenita porodice. Ona je odličan primer prethodne teme – suštinskog razumevanja istinske duhovne i istorijske vrednosti plemićke titule koju je ona preuzela našim brakom.

O Da li verujete da će Srbija ponovo postati monarhija?

– Smatram da je za Srbiju neophodno da obnovi monarhiju kako bi se sačuvala od razarajućih procesa na različitim nivoima. Ovo nije mišljenje jednog člana dinastije, već predstavnika srpskog naroda. Stepen i tragičnost izdaja našeg naroda od profesionalnih političara je tolika da mogu reći da monarhija nije samo sledeći mogući model državnog uređenja, već suštinski izbor kako bi se naša otadžbina sačuvala od urušenja. Upravo zbog ovoga sam ponosan na najnoviju političku inicijativu mog kabineta u Beogradu koji je pokrenuo inicijativu osnivanja političkog pokreta Monarhistički front, sa kojim ćemo početi 2020.godinu.

Dijana Dimitrovska

Verovanje

o Da li verujete da neko „odozgo“, Gospod, božanstvo ili slično ispravlja greške i zlodela?

– Da, verujem. Međutim problem nastupa sa time što mnogo ljudi veruje da Gospod radi za njih u vezi sa njihovim očekivanjima i planovima. To prosto nije tačno. Božija promisao je šire od naših života a pogotovo naših očekivanja. Mi Gospoda okrivljujemo zašto je dopustio da neko dete oboli od raka, a istovremeno od njega tražimo da uništi naše neprijatelje. Ovo sugeriše da mi Gospoda uopšte ne poznajemo niti razumemo. Iako u Svetom pismu piše „Traži i naći ćeš, veruj i dobićeš“, nažalost, milioni ljudi neće naći niti će imati dovoljno vremena da uopšte traži pre toga. Složenost ove teme počiva u tome što je „ispravljanje grešaka i zala“ najčešće iznad naše moći razumevanja stvarnosti i našeg pojednostavljenog razumevanja etike i pravde.

Kazna

O Da li ste ikada videli da je neko kažnjen zbog svojih loših dela u životu?

Da, ne jednom sam bio svedok tumačenja različitih ljudi u vezi sa „pravednim kaznama“, ali i ovde kao i uvek, moramo postaviti pitanje: Prema čijem kriterijumu su kazne nastupile?

Rodoslov

Princ Vladimir Karađorđević je unuk Aleksandra Prvog Karađorđevića i sin kraljevića Andreja. Takođe je i treću u naslednom redu za ruski presto.Diplomirao je na Kraljevskom mornaričkom koledžu u Londonu, a posljednjih godina bavi se privatnim biznisom.

Intervju/ Profesorka Jasmina Vujić

Vrata za mlade koji bi se iz inostranstva vratili u Srbiju su zatvorena a to je poslednji nivo uzbune

OVO NISMO ZASLUŽILI

Piše:Dijana Dimitrovska

Ako se izuzmu ratovi, Srbija je danas u jednoj od najtežih situacija u celoj svojoj istoriji. Profesorka Jasmina Vujić, prva žena dekan katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju – navodi razloge za to:

-Zemlju vode bezidejni, korumpirani ljudi, bez mnogo znanja i iskustva, sa kupljenim diplomama, moralne nakaze – kaže ona u razgovoru

za „ Slovo“.

– To je najgora moguća kombinacija nadobudnosti (arogancije) i neznanja, sa rukama na polugama vlasti. Kola idu nizbrdo, Titanik tone. Snishodljivost prema strancima, i brutalna opresija sopstvenog naroda. Ne postoji sloboda štampe. Sve je u rukama jednog čoveka, koji umišlja da je drugi Tito. Sve institucije državnosti i vladavine prava su uništene. Proizvodnja lažnih afera, demonizacija i blaćenje svih onih koji imaju hrabrosti da ukažu na partokratiju, urušavanje institucija, izdaju nacionalnih interesa. Minimalno se ulaže u obrazovanje i nauku, te nam Beogradski univerzitet tone na Šangajskoj listi. Otvara se gomila privatnih fakuleta, gde mogu da se kupe diplome a da nikada niste prisustvovali nastavi. Najbolji stručnjaci i naučnici zato odlaze, a mladi, koji vide da se obrazovanje i pošten rad ne ceni već pripadnost partiji na vlasti, listom napuštaju zemlju. Hara bela kuga, jer mladi odlaze, jer mladi ne mogu da nađu pristojan posao od kojeg bi izdržavali porodicu. Uvek kažem, zemlja iz koje je mladost otišla, nema budućnosti.

O Šta bi trebalo da se uradi da se Srbija postavi na noge?

-U suštini, vrlo malo. Treba dovesti prave, kvalitetne, nekorumpirane, i stručne ljude na vodeća mesta. Takvih ima i u Srbiji i u rasejanju, ali im jednostavno nije pružena prilika da pokažu šta mogu. Zemlje koje su to shvatile i dovele svoje najveće stručnjake iz rasejanja, napreduju neverovatno – od Južne Koreje, Izraela, Kine, Japana. Mnogi moji doktoranti iz ovih zemalja su se vratili nazad posle završenih studija, jer su im ponuđeni fantastični uslovi za rad. Znači, za svaku strategijsku oblast razvoja, treba sastaviti timove stručnjaka iz zemlje i rasejanja, i ova zemlja bi procvetala za vrlo kratko vreme. Jurnjava za stranim investicijama je potpuno pogrešan prilaz rešavanju problema. Strane kompanije i banke izvlače profit iz Srbije, Srbija nastavlja da se dalje zadužuje, a srpski narod postaje sve siromašniji. Još jedan od osnovih uslova za dalji napredak je da se postave temelji pravne države. Srbija danas to nije. Partokratija je ugnjezdila u svim sferama društva.

O Šta treba Srbi da nauče? I od koga?

– Prvo, treba da naučimo sopstvenu istoriju, slavnu istoriju srpskog naroda. Drugo, treba da naučimo da cenimo sebe, svoje sposobnosti i svoju pamet, a ne da verujemo da je sve strano bolje od našeg. Treće, moramo da povratimo naše tradicionalne vrednosti, jer bez njih nećemo moći da opstanemo kao nacija. Četvrto, matica i rasejanje moraju da rade zajedno.

O Zbog čega su matica i dijaspora u večitom raskoraku?

-Oni koji su stigli na vlast koristeći se korumpiranošću, lažima, obećanjima koje su dali stranim interesenim sferama i koja su suprotna od srpskih nacionalnih interesa, naravno da se plaše da bi obrazovano patriotsko rasejanje ugrozilo njihovu vlast. U Srbiji kontrolom medija vladaju, ali to ne mogu da rade sa rasejanjem. Zato se plaše da rasejanje dobije veći uticaj u medijima i u društvu uopšte.

O Šta može da ih zbliži?

– One zemlje koje su shvatile da moraju da sarađuju sa svojim rasejanjem daleko brže napreduju. Otvoren razgovor o problemima u kojima se zemlja nalazi i kako da se to prevaziđe.

O Šta diajspora može da dorpinese matici, ne uzimajući u obzir ko je na vlasti?

– Naše rasejanje, naročito u SAD je veoma obrazovano. Imamo dosta naučnika, profesora, lekara, inženjera, vlasnika kompanija…Naše kolege rade na najčuvenijim univerzitetima, u najvećim laboratorijama, u svim kompanijama u Silicijumskoj dolini. To znači da uz znanje i imaju ogromno iskustvo kako uređeni sistem funkcioniše, koje reforme su potrebne za uspešnu nauku, obrazovanje, kako da se pokrenu fabrike, privreda i poljoprivreda. Rasejanje može takođe da ulaže, da donese projekte, da pomogne u prenosu modernih tehnologija i ideja. Za sada, većina pokušaja i predloga iz rasejanja je odbijena.

O Šta valja činiti da se povežu mladi u dijaspori sa maticom?

– Dosta radim sa studentima našeg porekla u sanfranciskom zalivu. Na primer, sedam ili osam godina uzastopno smo organizovali srpske kulturne večeri na Berkliju, gde smo imali više od 200 ljudi. Teme su bile od Sv. Save i Nikole Tesle, do Pupina, uloge Srbije u Prvom svetskom ratu i naših srpskih žena heroina. Naši mladi ljudi su pripremajući ove kulturne večeri istovremeni učili o svom poreklu, istoriji, jeziku i kulturnoj baštini. Takođe smo pre 20 godina osnovali Udruženje elektroinženjera našeg porekla u SAD, koje svake godine dodeljuje nagrade i stipendije studentima Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Ovo Udruženje takođe dodeljuje i humanitarnu pomoć i kompjutersku opremu. Uradili smo i anketu pre više od 10 godina među 400 mladih u SAD i Kanadi. Tada je više od 60 odsto želelo da se vrati u Srbiju. Nažalost, vrata za njih su bila zatvorena, kako na univerzitetima, tako i u privredi. Znam dosta primera mladih stručnjaka koji su se vratili u Srbiju, i onda je razočarani ponovo napustili.

O U Srbiji ste napravili organsku baštu. Kako napreduje?

– Većina ljudi ne shvata da kvalitet hrane u doba kada je moja generacija odrastala, i sadašnji kvalitet hrane u Srbiji ne mogu da se porede. Umesto da se ulagalo u kvalitetnu hranu i zdravu ishranu, selo je uništeno, veliki poljoprivredni kombinati prodati u bescenje, dozvoljena je nesrazmerna upotreba pesticida i herbicida zarad povećanja proizvodnje i profita, dozvoljena je upotreba GMO proizvoda, i što je najnegativnije uticalo na našu proivodnju, dozvoljeno je uvozničkom lobiju da uvoze jeftinu, nekvalitetnu i nezdravu hranu, bez ikakve kontrole. Moj muž i ja smo pokazali da i oni koji nikada ranije nisu živeli na selu, mogu da se posvete seoskom načinu života, odgajanju zdrave hrane bez korišćenja pesticida i herbicida, odgajanju stoke (koza, kokošaka, svinja…) uz korišćenje prirodne hrane proizvedene na imanju. Naravno da zdrava organski proizvedena hrana mora da bude skuplja jer je prinos manji, ali ako treba da biramo između zdravlja i skuplje hrane, ja biram zdravlje. Svako može da posadi bašticu i na malom parčetu zemlje. Na žalost, kod nas se to ne ceni, mladi beže sa sela da se nikada ne vrate, a država zaboravlja da ulaganje u selo znači ulaganje u zdravlje nacije. Trudimo da pronađemo i sačuvamo stare sorte.

O Da li imate neko čudesno mesto u Americi i Srbiji?

– Živimo skoro 30 godina u jednom od najlepših zaliva na svetu – San Francisko zalivu. Divna priroda, prelepi pogledi, neverovatna klima. Problemi? Ogromne saobraćajne gužve, većina ljudi provede više od dva sata dnevno sedeći u kolima. Liberalna politika, legalizacija nekih droga, blaga klima, u zadnjih par godina dovela je do priliva ogromnog broja beskućnika, zavisnika od droge, alkohola, sa ranim psihološkim problemima. Umesto da se ovim ljudima pomogne, oni su prepušteni sami sebi i ulici. Drastično je povećan kriminal, u pojedine delove grada se ne sme ni po danu ići, gradski prevoz se pretvorio u prljavu rupu. S druge strane, Srbija je prepuna divnih mesta, od planina, šuma, reka, jezera,.. Ja ne mogu da shvatim da ljudi ostavljaju tu lepotu da bi živeli u zagađenim gradovima. Zato kad dođem u Srbiju, najviše vremena volim da provedem na našem imanju u Šumadiji, u čistoj prirodi sa mnogo potoka, šuma, proplanaka, ptica.

O Mnogi ljudi su nesrećni jer veruju da nema pravde. Da li pravda na kraju ipak pobedi?

– Verujte mi, od najranijih godina sam uvek bila optimista i verovala da su ljudi u suštini dobri, i da ako činiš dobro, dobro će ti se vrtiti. Kako vreme prolazi, počinjem da sumnjam u ove narodne mudrosti, jer je svet trenutno strašno destabilizovan, preovlađuje pohlepa i zavist, svetom vladaju korumpirane korporacije i grupacije, čiji je cilj, između ostalog, da unište to uporište na čemu stoji svet, a to je porodica. Izolovane jedinke, odvojene od porodice i tradicionalnih vrenosti, morala i etike, lako je zastrašiti, uceniti gubitkom posla, i naterati da rade ono što ne žele. Ja se duboko nadam da je ovo sve prolazno i da ćemo ipak živeti u svetu u kome pravda pobećuje. Rukovodstvo Srpski narod ne zaslužuje trenutno rukovodstvo. Na žalost, u predizbornoj kampanji 2012. godine, SNS je predstavio patriotsku platformu, obećavajući da će ”živote dati a Kosmet sačuvati”, da bi posle pobede potpuno promenili priču. Dobro pamtim kad je Vučić posle izbora izjavio: ”Promeniću svest srpskom narodu i to ću uraditi brzo”. To je zastrašujuće, a on to zaista radi. Izrugava se našoj istoriji, generacijskim sećanjima, našim slavnim herojima, izrugava se svemu što je normalno, moralno, vredno, ismejava tradicionalne vrednosti na kojima je naš narod opstao kroz vekove. Naša prava intelektualna elita se ismejava i ponižava, a na čelo se stavljaju neobrazovani mediokriteti koji u normalnim okolnostima nikada ne bi imali šansu ni psa da vode na lancu. Vrlo brzo je preuzeo sve medije i 24 sata na dan bombarduje srpski narod lažima i uvredama. U Vladi su ministri koji su ili kupili ili prepisali doktorate. Za jednog ministra se tvrdi da ni redovne studije nije završio regularno, a da ne govorimo o doktoratu. Ministar koji vodi resor obrazovanja i nauke, nije se nikada bavio naukom. Ministarka koja je nekada bila zadužena za energetiku a sad gradi puteve, je smenjena sa prethodne funkice jer je probala da potkopa već potpisani energetski sporazum sa Rusijom. Ministar inostranih poslova smatra da je u opisu njegovog posla da zabavlja strane zvaničnike svojim pevanjem! Ne, Srbija

i srpski narod ne zaslužuje ovu pošast.

Dijana Dimitrovska

TESLA

-Nažalost. Mnogi, koji nikada ništa nisu postigli u životu, koriste ime našeg velikog naučnika i pronalazača ne bi li se i njihovo ime negde pojavilo. S druge strane, srpska država je malo (ili ništa) uradila da se podigne ugled Nikole Tesle i u zemlji i u svetu. Čak Hrvatska više radi na toma (mada to čine jer svojataju Teslu). Moji prijatelji iz Vašngtona, Robert i Simonida Ut, su skoro bankrotirali, jer su iz svojih ličnih sredstava finasirali istraživanja i napravili izvanredan film ”Tesla gospodar munja”, koji je puno puta prikazivan na američkoj televiziji. Niko im iz Srbije nije pomogao, niti su im dali bar simbolična priznanja. Evo, to je jedan od primera šta naše rasejanje može da uradi na podizanju ugleda srpske nauke i kulture u svetu.

NUKLEARKE

-Ljudi se plaše onoga o čemu malo znaju. Imamo i grupe koji promovišu taj strah. Kao i svaka druga visoka tehnologija, nuklearna energije može da se iskoristi za dobrobit čovečanstva ili za njegovo uništavanje. Ljudi su se upoznali prvo sa destruktivnom moći nuklearne energije kroz uništavanje Hirošime i Nagasakija. Ipak, mi smo uspeli da ukrotimo ovu goropad, i danas moderne nuklearne elektrane mogu da efikasno i jeftino proizvode električnu energiju.

BIOGRAFIJA

Prof. dr Jasmina L. Vujić je prva žena dekan katedre za nuklearni inženjering na jednom od 10 najboljih i najcenjenijih fakulteta u Americi , na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Nakon dekanske pozicije, Jasmina je ostala redovan profesor na fakultetu dok je ujedno radila na osnivanju Centra za nuklarna istraživanja, čiji je i direktor. Jasmina je potpredsednik Tesla memorijalnog udruženja u Njujorku. Jasmina Vujić je nekadašnji naučni saradnik Instituta za nuklearne nauke Vinča. Rođena je u Loznici 25. decembra 1953. godine. Roditelji su bili učitelji u selu Zavlaka, u Rađevini, ali su dobili premeštaj za Šabac, tako da je Jasmina tamo odrasla i završila osnovnu školu i matematičku gimnaziju.

Život je velika misterija

Dijana Dimitrovska : Razgovori o smislu

Ocotea_glaziovii_Mez_JR52620

Dr Miroslav Terzin, molekularni biolog i genetičar o cenzurisanim naučnim vestima

autor: Dijana Dimitrovska

Odgovor na pitanje šta je život, verovali ili ne, ni biolozi zapravo ne znaju.
Tomislav Terzin, profesor molekularne biologije i biologije razvića na univerzitetu Alerta u Kanadi, koji je proteklog meseca održao niz zanimljivih predavanja u Srbiji, o životu uopšte, pod opštim nazivom „ Cenzurisana nauka”, kaže da se ne zna šta je veća misterija – život ili smrt, ali da je za njega lično to ipak – život.
– Život je zaista čudo, i za mene lično, rođenje deteta predstavlja čudo mnogo veće nego, na primer, postojanje super inteligencije negde u kosmosu – navodi dr Terzin.- Znamo da sva živa bića imaju 3 neophodne stvari da bi to bila: ćelije, DNK i metabolizam. Ali, to je samo popis. To još nije život. Možemo tom popisu dodati razmnožavanje, moć komunikacije, evoluiranje i još štošta, ali opet…

View original post 1.036 more words

Intervju/ Radovan Damjanović

autor:Dijana Dimitrovska

Kralj srušio masonski hram 

Lažna istorija mora pasti. Radovan Damjanović, istoričar, pisac, predani tragač za istorijskom istinom – u prvim je redovima. On smelo juriša na laž, obmane, falsifikate, na vatikanske spletke i germanske zavere koje caruje i danas. Ali, cigla po cigla i polako popušta čvrsti viševekovni zid berlinsko – bečke istoriografske škole koja nam je zadala mnogo muka i utuvila u glavu gomilu zabluda.

– Školstvo nam je puno neistina – kaže istoričar Radovan Damjanović. – Dobili su bitku ali, ako ima pravde, neće i rat. Mi, istoričari autohtonistička samostalna istoriografska škola u Srbiji ali i šire ( Goran Šarić u Hravtskoj) marljivo radimo na osvetljavanju delova istorije koja nam pomaže da kao nacija sagledamo celovitije našu prošlost, da znamo naše korene i da na osnovu toga znamo mesto koje nam pripada.

O Zašto je važno znati istinu?

– Zato što je istina najveličanstvenija tvorevina na svetu. Bez nje ne bismo mogl da živimo. Što je više istine – to je život lepši. Važno je sagledati pravu istoriju zbog pravde i istine ali i svesti čoveka koji tada razmišlja potpuno drugačije. I sve je drugačije.

O Da li su nam je za lažnu istoriju kriva samo berlinsko – bečka škola?

– Ne, krivi su i naši „udbaši”. Ljudi koji ne veruju da postoje tajne službe iz davno prošlih vremena – greše. Oni su čvrsto povezani a time i moćni. Pogledajte, recimo Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Pola akademika je postavio Dobrica Ćosić, jedan od najpoznatijih „udbaša”. Ti akademici pišu i rade kako tajne službe kaže. One su uništavale rukopise. Toliko je dragocenih rukopisa nestalo da je prava strahota. U 19. veku Miloš Milojević je zabeležio da su nestali sanduci i sanduci istorijske građe.

O Kako ste spojili kockice oko mitskog utvrđenja Žrnov, na Avali? – Zvanična istoriografija ne pominje stvari koje su nama veoma bitne. Još kao student bavio sam se istorijom puteva – istorijskom geofrafijom. Došao sam tako do puta gde se nalazio drevno utvrđenje Žrnov, na Avali, koje je misteriozno srušeno. Lično je uništavanje naredio kralj Aleksandar Karadjordjević i pod pretnjom odmazde zabrasnio da se o njemu govori. Žrnov je miniaran u aprilu i maju a krlaj Aleksandar je ubijen 9. oktobra 1934. Do 1942. godine niko nije smeo da pomene Žrnov, niti da istražuje.Tek kada su došli Nemci dali su na uvid nacrte ovog utvrđenja a Đorđe Bošković je u arheološkom časopisu „ Starinar”, koji izdaje SANU, objavio fotografije pre i posle rušenja. Uz te fotografije, koristio sam izjave očevidaca i retku literaturu o Žrnovu, istraživao i istraživao i napisao konačno knjigu o Žrnovu.

O Šta je dakle bio Žrnov?

– To je utvrđenje na Avali u koje je moglo da stane stotinak vojnika i nalazilo se na raskrnici važnih puteva. Na Avali se vadio čuveni skupoceni crveni pigment, cinaberit i, takođe dragoceni, ćilibar i mnoga druga ruda. Pre 7000 godina to je bio ozbiljan rudnik. Vinčanske figurine bojene su ovik skupocenom bojom i one do dana današnjeg nisu izgubile boju. Zamislite koliko je to dobra boja. Mi imamo , inače, svoju reč za cinabarit i na srpskom se on zove „ crvac”.

O Da li je crvac ili cinabarit doprineo blagostanju žitelja?

– Svakako, jer bio je to najdragoceniji mineral. Bio je vredniji nego danas zlato. U utvrđenju na Avali bile su razne vojske, pa i Rimljani koji su zapravo čuvali dragocene minerale. To je bila neka vrsta banke. Kada se minerali i rude iskopaju u obližnjem rudniku, donesu se u utvrđenje gde ga čuvaju vojnici. Na put se nisu nosile male količine cinabarita, nego su išli tovari, a te dragocene karavane je pratila i čuvala vojska.

O Koliko je bio veliki Žrnov?

– Veličine jednog fudbalskog igrališta, imao je pet, šest kula. U srednjem veku Žrnov je postao kolonija Srba iz Dubrovnika koj su tu eksploatisali srebro. Imali su i svoj žig. Tako je bilo sve do pada Smedereva 1459. godine. Onda je i Žrnov pao u turske ruke, a postojala je jedna turska mapa urađena na svili iz 1521. godine na kojoj je prikazan Beograd sa okolinom iz vazduha i na kojoj se vidi utvrenje Žrnov sa kulama koje su imale krovove. Znači, bilo je živo.

O Zašto je kralj Aleksandar naložio da se sruši ovako cvredan spomenik kulture?

– Mislim da je to uradio zato što je tu bio masonski hram. Tokom mog istraživanja po muzejima naišao sam na jednu staru fotografiju na kojoj je prikazan Žrnov i na kojoj piše „ izgradnja hrama”. Tu je bio masonski hram. Meštrović je, recimo, dobio nenormalne pare za izgradnju Spomenika neznanom junaku, neverovatniha tri miliona dinara, što je nezamislivo i u današnjem okviru. Gradnju Spomenika neznanom junaku na Avala inicirao je kralj Aleksandar I. Spomenik je trebalo da bude u znak sećanja na žrtve iz Prvog svetskog rata. Datumi ispisani na njemu, 1912-1918, označavaju da se spomenik odnosi i na poginule u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. Spomenik je sagrađen između 1934. i 1938. na mestu nekadašnje srednjevekovne tvrđave Žrnov. Za izgradnju je korišćen crni jablanički mermer. Kao inspiraciju Meštrović je koristio grobnicu Kira II u Pasargadu u Persiji. Osam skulptura simbolizuju majke vojnika, narode i regije Kraljevine Jugoslavije. To su: Šumadinka, Panonka-Vojvođanka, Crnogorka, Kosovka, Dalmatinka, Zagorka, Slovenkinja i Makedonka.

O Bavili ste se i lingvističkim istraživanjem i ustanovili ste da je srpski jezik majka većine jezika?

– Više od 30 godina istražovao sam jezik Srba i zaključio da je sve krenulo odavde. Profesorka Ranke Kuić u knjizi „ Crvbeno i belo: srpsko – keltske paralele” za koju sam imao čast da napišem pregovor, dokazala je da je srpski jezik jedan od najstarijih na svetu. Volela je da kaže da je srpski jezik izbrušen kao dijamant dugotrajnom upotrebom. Profesorka je bila član Velške akademije nauka i prva žena doktor anglistike u Jugoslaviji. Ona, Olga Luković Pjanović, Anatolij Kljusov i mnogi drugi, dokazivali su u svojim radovima da su Srbi jedna od najstarijih naroda na svetu i da je i srpski jezik jedan od najstarijih. Nije bio britanski, sigurno. Pre pet, šest hiljada godina Britamnija je bila pod ledom. Ledena kapa je bila do Praga dok je kod nas cvetala kultura. Kako su mogli da imaju jezik stariji od našeg?! Nikako. Pa i ruski jezik je nastao od srpskog. Kljusev tvrdi da je 70 odsto Rusa potiče zapravo do jednog muškog potomka Srba.

o Zašto se istoriografija toliko razlikuje?

– Ja mislim da je to zbog toga što je sve na svetu polarizovano. I medicina ima dve polarizovane grane – američku i rusku. I one se ne poklapaju.

O Po vama je srpski jezik najbogatiji na svetu?

– Naš prelepi jezik ima 11 miliona reči. Samo srednjovekovne srpske reči ima 500.000. To je prikupilo više od 500 ljudi koji su radili na Frekvencijskom rečniku koji su komunističe vlasti stopirale, smatrajući ga velokosrpskim projektom. Ali, upoznao sma jednu ženu koja je radila na tom rečniku i danas je živa. Tako sam saznao za njega. Tu su popisane sve srpske reči i ima ih najviše na svetu zahvaljujući padeškim i glagolskim promenama. Učitelj, učitelju, uljitelja, s učiteljom… a u engleskom je samo teacher – jedna reč. Najučestaliji glagol u nažem jeziku je „ biti”, dok je reč „smrt” veoma nepopularna, nalazi se na 100. mestu. Smrt Srbe ne tangira. Ali taj Institut za izučavanje srpskog jezika je sve te reči digitalizovao kao i sve knjige koje su štampane na srpskom jeziku ikada.

O Koje su spone sa ruskim jezikom?

– Najčuveniji primer srpske reči je reč „ veverica” koju koriste svi narodi u našem okruženju. I Rusi u srednjem veku su koristi reč veverica ali oni danas za nju kažu „bjelka”. Zašto? Zato su su i Rusi ovde živeli u našem susedstvu pa su se tokom srednjeg veka odselili severnije, u svoju današnju domovinu. To govore i stari ruski letopisi.

O Po vama, Srbi su najstariji narod i svi su nastali od Srba?

– Da. Tvrdite suprotno?. Nema problema. Recite koji je narod stariji od nas?

Dijana Dimitrovska

Italijanski

Tek pre 10 godina u Italiji je donet zakon kojim se italijanski jezik proglašava zvaničnim jezikom. Kazanova je na primer preveo Homera na – venecijanski jezik, a italijanski je tek skoro klasifikovan.

Srbi

– Teško je opisati jednom reči Srbe. U 20. veku Srbi su ostali bez muškaraca. Najpre je u Prvom svetskom ratu stradalo 70 odsto muškaraca, a onda i u drugom približno toliko.Žene su ostale same na milos ti nemislost boljševiškoj propgandi. Naš narod je fizički likvidiran i sada je desetkovan. Ali opet, pogledajte taj fenomen : imamo Noleta, vaterpoliste, košarkaše, fudbalere, imamo sportiste i male matematičare i hemičare. Imamo takve uspehe. Zato, ako me neko pita, jesmo li posebni, da jesmo – posebni smo.

Crveni telefon

Kada je građen avalski toranj, naišlo se na višestpratne temelje koji nisu istraživani. A sam avalski toranju nije građen kako se smatralo i veruje i danas zbog televizije nego zbog čuvenog crvenog telefona između Moskve i vašingtona.

Intervju/ Dobrica Erić, pesnik

autor: Dijana Dimitrovska

U KOSMOSU JE ČOVEK – NIŠTA

Mnogo je knjiga i rima napisao pesnik tananog pera i toplih osećanja, dajući posebne boje detinjstvu, slaveći cvrčke, travu, ptice, i sve što prirodom šeta. I sve su mu rime divne i drage ali jedna je iznad svih. To je rima koju je posvetio svojoj kćerki:

/ Maslačak bi pred njom kleko/ kad se ona poljem šeta/ja sve strepim da je neko/ne ubere mesto cveta.

o Šta ste naučili od dece?

– Sve što znam, naučio sam od dece. Deca su nepresušna riznica znanja. I primetio sam da su, što su manja, pametnija. Slušajte pažljivo decu i videćete šta sve znaju. I naučićete mnoge, mnoge stvari.

O Koja je za vas najlepša ljudska osobina, ili osobina koju vi volite da vidite kod drugih?

– Ima više lepih osobina koje cenim, ali su mi nekako najvažnije osećaj za pravdu i poštenje, dok je ubedljivo najlepše osećanje – ljubav. Ljubav nema premca. Sve to kada se sabere, kada se udruži, ispreplete, to je onda najmoćnija sila koja može da se odupre i silama zapada koje nam donose te mračne, crne oblake.

O Reklo bi se da vas krasi vedrina, ta retka vrlina. Da li je čovek koji je po prirodi vedar u prednosti u odnosu na onog ko to nije?

– Bilo dete, bilo odrastao čovek, sigurno da je u prednosti svako koga krasi vedrina. Sa vedrinom će se lakše suočiti i izboriti sa svakodnevicom, sa nevoljama, lakše će mračne misli. Nažalost, malo imamo razloga da budemo vedri u ovoj našoj sumornoj svakodnevici.

o A da li vedrina zavisi od spoljnih uticaja, ili je ona deo našeg unutrašnjeg bića?

– Ona je deo unutrašnjeg sveta, deo našeg bića, ali ipak spoljni uticaju igraju veliku ulogu. Najbolje bi bilo kada bi se unutrašnja vedrina i spoljašnji uticaji preklapali. U našoj zemlji, naši dragi sunarodnici nisu mogli da budu vedri jer su nam spolja stizala samo negativna zračenja i bombe. Imali smo samo rasulo.

O Rođeni ste u Kraljevini Jugoslaviji i preživeli ste mnoga rasula?

– Da, pamtim sve ratove, nevolje, nesreće. Dobro pamtim. Najgore je za mene bilo u ratovima devedesetih godina. Pre toga sam pisao i putovao po našoj bivši, velikoj, zajedničkog državi, uživajući u tim blagodetima. Bilo je to najlepše vreme. Osećao sam se u kao u svojoj kući. A onda se dogodio krvavi raspad. Za sve one koji su upoznali Jugoslaviju u pravoj lepoti i blagostanju, to je bilo šokantno. I nisam ni danas prežalio, ako je ta zajednica morala da se rastura, zašto je to učinjeno na takav način?! Sada me boli kada pored svega toga vidim, da je naš veliki dušmanin, Nemačka, postala, bar po izjavama političara, naš najveći prijatelj.

O Da li verujete u kazne i nagrade Boga, tvorca, sudbine, nekoga ili nečega ko rukovodi svetom…?

– E, u to verujem! Nije bitno ko i šta stoji iza pojma bog, ili koga mi smatramo bogom. Vasiona, svemir, vaseljena je beskrajno velika, nesaglediva, nesaaznatljiva i sama kao takva može biti bog. I čovek na nju ne može da utiče. Najveće promene čovek čini na planeti Zemlji, uglavnom štetne, ali u kosmosu je on treptaj. Ništa. Ali, ta vaseljena ima neki univerzalni mozak koji svime upravlja. I nama. Ja u stvari verujem da je svemir ogroman mozak. Kada se deca rode njima se do jedne godine na lobanji ne zatvaraju kosti glave. Ostanu razmaknute da bi iz vaseljene mogla da prime to znanje. Do prve godine dok se kosti ne zatvore, što su primila – primila su. Osećanja, saznanja, mudrost, sve će to primiti iz svemira i sve će ih to predodrediti.

O Kako zamišljate nepoznate svetove, kada o njima razmišljate?

– Ne verujem u priče o živim bićima,i onim čudnim stvorenjima, kako ih prikazuje američka filmska produkcija. Čak ne verujem ni u slike koje su snimili tobože po bliskom svemiru. Kao ona sa stopama na Mesecu i zastavom koja se vijori u bestežinskom prostoru. To je snimano negde u Kaliforniji ili ko zna gde na Zemlji. Nekako zamišljam te nepoznate svetove kao neke katakombe. Bez života sličnog našem.

O Bez života uopšte?

– Da. Verujem da je naša Zemljica jedinstvena, da je ona čudesno, mesto u svemiru. Jedino sa životom. Privilegovano. Verujem da je živi organ beskonačnog svemira.

o Kako doživljavate pojam beskonačno?

– To je nemoguće pojmiti. Moguće da je to krug. Moguće i da nije. Ne znamo. Ne umemo da sagledamo. Nije nam dato. Naš mozak je delić svemira. Ali je limitiran. Ili mi ne umemo da ga koristimo. Ili nam nije omogućeno da ga koristimo.

O Da li možete da navedete zbog čega vredi biti plemenit, obrazovan i pošten?

– Vredi proživeti svoj vek, vredi ispuniti misiju koja nam je data i vredi ostaviti poroda. Sada se ide protiv svih tih vrlina svim silama. Svako zlo se preimenuje u dobro i sve se postavlja nakaradno. Teško je danas razumeti svet. Taj mnogoljudni svet.

O Šta biste rekli roditeljima koji kažu da je svet ružno mesto gde caruju mane, da su vrline nepoželjne i da oni svoje dete neće vaspitavati da bude čestito?

– Mislim da njih brine to što ne znaju kako će se njihova deca snaći u ovom svetu u kome su se izmešali kriterijumi i u kome se ne zna šta je dobro a šta loše, šta je mana a šta vrlina. Ali znate zašto nema pravila? Moćnici su ta pravila poremetili. Kada vi pokažete svetu da je normalno da 19 zemalja udruženo napada jednu malu zemlju i kada svet bez stida i razmišljanja prihvati da je to normalno, onda je sasvim logično da će vam se pojaviti nepravda kao osnov sveta. Pa Hektor i Ahil su išli jedan na jednoga! Odatle je, iz takvih junačkih, časnih primera, nikla civilizacija misli! To je kolevka časti! A danas vam kažu da jači treba da se udruže da budu još jači i da pregaze slabog! Mislim da je to težak posao ali da roditelji ne smeju da dete prepuste školi i ulici. Moraju da im ukažu na sve strane.

O Čini se da nije baš svetao put kuda ide civilizacija?

– Možda to ne bih smeo da kažem, ali ide u najgorem mogućem smeru. Zamislite svet u kome 300 bogatih monstruma upravlja nama. Oni smtraju da je mnoog ljudi na planeti i žele da je prepolove. Odakle njima pravo da to čine. To može samo priroda i ona ima svoje mehanizme kojima redukuje. Čovek u to ne sme da se meša.

o Hrabrost. Gotovo je iskorenjena sa planete. U čemu ste i kada bili hrabri?

– To je skoro izbrisana osobina. Bez hrabrosti nema napretka. Možda zato stagniramo. Lično, smatram sebe hrabrim čovekom zbog toga što javno govorim ono o čemu drugi ćute. Bio sam hrabar u ratovim a devedesetih. Išao sam na ratište i tada nisam nosio pušku, nego sam se naoružao stihovima. Govorio sam rime našim borcima i u rovovima i po grobljima. Smatrao sam da častan čovek mora biti sa svojima i u nevolji. Ne samo pri jelu i piću, nego i pri oružju. U velikoj Jugoslaviji svi smo bili pesnici bez obzira na nacionalnost, ali kada se zaratilo svako je otišao svome jatu. Ja sam stao uz svoje, druge nisam mrzeo.

O Koliko ste se menjali kao ličnost kroz život? Da li ste drugačiji od dečaka, mladića, odraslog zrelog čoveka…Šta se to menja?

– Interesantno, nisam se uopšte promenio duhom. Ostao sam prvobitan. Ono što sam bio kao dečačić koji je jurcao livadama, to sam i danas. Promenio sam se samo fizički, ali mentalno – ne.

o Da li ste ispravljali negativne osobine kod sebe?

– Svakako. Trudio sam se da se lišim zavisti, želje za slavom i bogatstvom. I uspeo sam. To sam uradio odavno. Srećan sam čovek zbog toga.

O Kako ste pobedili te osobine?

– Kada bih pokazao jednu od tih ružnih osobina, ja bih se postideo. Imao sam stida. A čovek, dok ume da se postidi, ume i da se ispravi.

O Da li ima nešto što vas neutešno boli?

– Da. Boli me gubitak Kosmeta. To nikada ne sme da se zaboravi. Nikada! Toliko me boli da nemam reči da opišem.

O Koje je za vas najmagičnije mesto na svetu?

– Ima jedno mesto u mom šljiviku koje je posebno magično. To je zapravo čestar. E, tu sam ja šetao i smišljao pesme , čak i po mesečini, noću, danju u najrazličitijim okolnostima. Tu su mi dolazile na um divne misli. Kada nisam mogao nigde da smislim strofu, ja bih dolazio u moj magični čestar. I tu se događala čarolija. Razmenjivali smo energiju moje misli i to mnoštvo ptica koje su pevale, pevale. Ali, nestalo je magije. Ili iz mog čestara, ili iz mene samog.

O Da li možete da pišete i bez magije?

– Da, svakoga danan pišem, da bih bio u formi. Ali, mislim da sam sve rekao, sve napisao sa knjigom „ Brojanica iz Gračanice”. To je knjiga koja ima 1389 stroha, ili , kako ja kažem, čvorića. Tu sam sve rekao. Čekam novi talas da bih mogao da pišem. Još ga nema.

O Da li ste ikada zaspali u šumi?

– O, da, nebrojeno puta. Nema mesta u prirodi gde nisam ponekad zaspao. Najlepše sam spavao u detinjstvu u vinogradima. Tada je bilo mnogo zrikavaca, o to je bila neverovatna pesma zrikavaca. Primetio sam da ih nema više u tom broju.O

o Koja je po vama najlepša dečja pesma?

– Znam napamet stih, čuo sam ga, mislim da je autor pesnik iz Crvenke. Kaže ovako: Dala bih mu košulju od ruža/ da miriše kud god sa mnom krene/ a cipele od kućice puža/ da ne može pobeći od mene.

Dijana Dmitrovska

IN MEMORIAM

Dobrica Erić napustio nas je 29. marta ove godine u 83. godini života. Umro je u Beogradu, ali je po vlastitoj želji sahranjen u svom rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući, kod Gornjeg Milanovca.

Intervju / Lane Gutović, glumac


Svi naši rajevi su izgubljeni

autor: Dijana Dimitrovska

Lane Gutovic,predstava na pozornici u Zemunu

Stvar je jednostavna, na Laneta Gutovića se ne možemo naljutiti jer nas on zasmejava. Zasmejava nas decenecijama i čini da nepravdu prihvatimo lakše jer kroz humor izriče istine i izvrgava podsmehu ličnost i događaje. To nam daje satisfakciju, posebno u vremenu kada se reč kritike – retko čuje. Ili se, kako kaže Lane Gutović, glumac, u razgovoru koji smo vodili, kritika čuje ali je ona uglavnom plod finansijske ljubomore.

– Jednoj grupi se čini da bi mogla da smakne drugu grupu koja više zarađuje ili više krade, pa da oni zauzmu mesto tih „ uspešnijih” – kaže Lane Gutović.- Ukoliko je ljubomorna grupa manja, iskrenija je i kritika ima simpatija kod naroda jer su kritičari nemoćni. Tek kada dođu na vlast shvatimo da su isti kao i predhodni.

O Gde ste čuli javnu kritiku skoro?

– Kod nas jedino u prenosima iz skupštine od opozicionih poslanika dobijamo nešto što bi podsećalo na javnu kritiku. Činjenica je da se u skupštini ta javno izgovorena reč brzo uguši, ali se, ipak, čuje.

O Da li je humor ostao jedini način da iskažemo kritiku?

– Od osetljivosti ljudi koji vladaju zavise načini kritike i protesti. Ukoliko je vlast toliko neosetljiva na verbalne kritike onda su bombe, recimo, popularne kao način kritike. Ne samo bombe, i otrovi nisu loše… Taj izbor načina izražavanja kritike bombama, samodetoniranjima i masakrima govori koliko vlast može da bude neosetljiva na kritiku. Normalnom rasuđivanju je za čuđenje da vlastima posle nekog masakra ne pada ni na kraj pameti da svoju vojsku, koju je poslala u drugu zemlju, vrati i da prestane sa petljanjem u tuđe poslove, jer je to slanje vojske i izazvalo masakr kao odgovor. Ne samo to! Nosetljivost vlasti je prešla granicu bilo kog rasuđivanja, pa joj je malo što je zemlje udaljene hiljadama kilometara učinila surovim zatvorima u kojima je policijski čas na snazi godinama, nego posle nekog masakra i od svoje zemlje pravi zatvor sa policijskim časom kome tepaju “vanrednim stanjem” ili “povećanjem gotovosti”.

Uglavnom, samo u srećnim i mirnim vremenima humor i satira su dovoljni da vlast popravi neku grešku ili stav prema nekoj pojavi koja smeta građaninu.

O Radili ste u različitim vremenima, u različitim državnim uređenjima, sa različitim „ vladarima”. Koje je vreme bilo najteže?

– Kao što nema lepih vremena sem prošlih i rajeva sem onih koje smo izgubili ili smo iz njih bili isterani, tako nema težeg vremena, niti ga je bilo od ovoga u kome živimo sada.

o Šta vas najviše nervira u našem društvu?

– Naše društvo je toliko malo i izolovano da tu nema mesta nerviranju. Zbog toga se moj odgovor odnosi na društva uopšte. Uopšte me nervira demokratija kao oblik društvenog uređenja.

O Koje su osobine za vas najdragocenije?

– Način i metod dolaska do novca ili uticaja. Kada je to pravi način onda on služi kao primer generacijam i govori im da je postignuti cilj prljavim sredstvima gori nego nepostignuti cilj, a da način na koji je neko izgubio bitku može da bude vredniji i časniji nego nečija pobeda.

O Da li iz iskustva znate kako se menja čovek? Kako čovek postaje bolji?

– Samo velike katastrofe menjaju ličnost. Te promene se zovu konverzije i funkcionišu samo posle velikog stresa ili gubitka drage osobe. Nekada u surovo vreme taj stres su veštački proizvodili batinama sa velikim uspehom.

O Da li svojoj deci savetujete da ćute ili da se bune?

– Mislim da u poruci Biblije da je “svaka vlast od Boga” leži odgovor. Podržavam vlast i činim im veliku uslugu savetujuću decu da se bune. Samo ukoliko postoje pobunjeni građani oni na vlasti dobijaju potvrdu da vladaju slobodnim građanima, koji govore šta hoće, a ne podanicima koji krotko ćute.

O Malo je glumaca koji danas iznose svoje mišljenje javno? Zašto glumci ćute?

– Ne ćute! Evo kolega Ristovski Lazar je javno rekao svoje mišljenje.

O Da li su glumci ljudi sa najvećim egom?

– Možda su nekada bili ali sada nisu sigurno! U najboljem slučaju su na drugom mestu.

O Šta mislite, kakav je život onih koji čine zle stvari, koji gaze druge, laktaju se, ponižavaju, sve to najčešće zbog lične koristi…?

– Lak, lep i udoban. Znam da se ovo što sam rekao protivi razumu ali upravo je tako. Njihov uspeh vređa ali je tako. Možda je u tom njihovom uspehu sadržano biblijsko obećanje da će pre dolaska mesije nepravda dodirnuti nebo.

O Ako sebe pokušate da sagledate objektivno, šta vam se najviše dopada?

– Trpeljivost i sposobnost da na nepravdu ne odgovorim nepravdom.

O Čemu ste se polednji put slatko nasmejali?

– Pretposlednji put, kada je Milošević rekao da će kao odgovor na sankcije oboriti cenu bakra u svetu, a poslednji put kada smo kaznili Francusku jer nam nije isporučila Gospodina Haradinaja.

O Šta vas čini spokojnim?

– Da nisam odgovoran zbog bede drugih ljudi, ali i osećanje da činim sve što znam, umem i mogu.

O Da li je istina da ste u stvarnosti „ mrgud” ?

– Ako jesam, to postanem samo u samoodbrani.

Dijana Dimitrovska

Pozorište

O Da li pozorište može da menja svest ljudi?

– Ne. Pozorište može da podseti čoveka šta je napravio od sebe da bi postao to što je postao. Suze gledalaca dok gledaju predstavu nisu žalost zbog sudbine junaka drame, nego žalost nad sopstvenom sudbinom.

Bandera

O Šta vas najviše zasmejava?

– Kada auto koji vozi žena udari u neku banderu, svi se smeju nespretnosti vozača, pa nekada i sama žena vozač. Jedini koji se ne smeje je njen muž čiji je auto slupala jer se to tiče njega lično. Naša vlast ima neodoljiv smisao za humor i smejao bih se tome da se to ne tiče mene lično.

Lane Gutovic,predstava na pozornici u Zemunu

Prof. dr Miroslav Đorđevića, urolog svetskog glasa

autor: Dijana Dimitrovska
naslov:
 TRANSRODNI OSVAJAJU SVET

sa delom tima

Srpska prrestonica – meka je za transrodne! Ovde dolaze ljudi iz celog sveta da vide splavove, pojedu ćevape i promene pol! Samo sa prostora bivše Jugoslavije u Beogradu je iz jednog u drugi pol „prešlo” 500 ljudi. Za sada, Na Balkanu, između muškaraca koji se postali žene i žena koje su postali muškarci je – mrtva trka. Podjednak broj jednih i drugih je promenio pol. U svetu, međutim, nije tako.
Kako objašnjava prof. dr Miroslav Đorđević, svetski priznati hirurg u oblasti transrodne medicine i urolog Dečje univerzitetske klinike u Tiršovoj, koji je uradio više od hiljadu operacija, na globalnom nivou više je za nijansu onih koji se prepoznaju kao transžene.
– U svetu je više je kandidata za konverziju iz muških u ženske genitalije – kaže prof. dr Đorđević.
O Iz vašeg iskustva, ko menja pol?
– Pol je nemoguće promeniti. Mi se radjamo sa genetskim polom i on se ne može menjati. Što se tiče rodne disforije ( poremećaja identiteta), transrodne osobe se rađaju sa genitalijama jednog pola, ali ih ne prohvataju i od najranijeg detinjstva se kod njih javlja nesklad. To je veoma težak osećaj, koji rezultira čak i u pokušajima samoubistva. Stručnjaci koji se bave ovom vrstom medicine su na velikom zadatku da ovu veoma brojnu populaciju podrže i pomognu da se uklope i nastave da žive život kao i svi drugi.
O Odakle su ljudi koje ste operisali?
– Ako govorimo o osobama koje se operišu u našem, beogradskom centru, onda je to oko 70 – 100 osoba godišnje. Od njih, 10 je iz Srbije, 15 iz ostalih bivših jugoslovenskih republika, a svi ostali iz različitih delova sveta, od Japana do Brazila, od Kanade do Južne Afrike.
O Šta je to u psihološkom smislu što ih tera da ne budu to šeto su?
– To je veoma dobro definisano. I mi, profesionalni akteri, to razaznajemo, svako na svoj način, psihijatri, psiholozi, endokrinolozi, hirurzi , sociolozi, prilazimo, svako sa savoje strane, da pomognemo i omogućimo im život dostojan njihovog postojanja.
O Zašto neko želi da promeni pol?
– Transrodne osobe se osećaju tako i to je u sklopu definicije rodneog nesklada, da se rodite u telu jednog, a osećate se u drugom polu.
O Da li je i pre 50 godina kada nije bilo moguće operacijom promeniti pol, bilo toliko transrodnih ljudi, ili je mogućnost da može sve da se menja, pa i pol, povećala broj zahteva?
– Svakako. Otkako je sveta, postoji i rodni nesklad. Istorijski gledano, oduvek su postojali zapisi o ovakvim osobama, samo što su opisi odgovarali vremenu u kojem se živelo. Danas je situacija drugačija, svet je otvoren, informacije su dostupne, pa polako, i ove do skora potpuno prikrivene osobe izlaze na sunce naših života i traže pomoć.

u operacionoj sali
O Da li je promena pola trend ili potreba?
– Medicinski indikovana procedura kod osoba sa poremećajem polnog identiteta nikada hir, nikada samo želja, uvek skup postupaka u svrhu prilagodjavanja tela onom polu u kojem se te osobe osećaju.
O Da li je promena pola vezana za seksualnost? Da li ti ljudi menjaju pol zbog potrebe da se seksualno izražavaju na muški odnosno na ženski način?
– Seksualna opredeljenost nije puno vezana za transrodnost. Ove osobe mogu da prodju kroz tranziciju i da kasnije pokazuju homoseksualnu orijentaciju. No, to nema veze za tranzicijom.
O Da li imate povratnu informaciju od onih koji su promenili pol, da li su zadovoljni time što su uradili?
– To je najveća prednost našeg tima. Mi smo u kontaktima sa skoro svim osobama koje su tranziciju imale sa našim timom. Njihova osećanja, stil života, zadovoljstvo i nezadovoljstvo, samo nam kazuju šta treba da menjamo u našem odnosu, operativnim tehnikama i pristupu. I mi se menjamo, prilagodjavamo i činimo sve da budemo bolji i bolji terapeuti.
O Šta se dešava sa onima koji su promenili pol, pa im se ne svidja i žele da se vrate u „ prvobitno stanje”?
– To su za sada i na sreću, sporadični slučajevi. Beogradski centar je publikovao rezultate 7 osoba koje su se pokajale i poželele povratak na staro. Na taj način mi smo postali centar sa najvećim brojem ovakvih osoba. I to nas razlikuje od drugih. Interesantno je da se njihov broj povećava i da sada imamo u procesu još desetak osoba sa sličnim problemom. Naše je da na to ukazujemo i prizivamo na savesti sve one koji olako šalju osobe na tranziciju genitalija, a u suštini transrodnost nije potvrdjena. Na sreću, od skoro 500 osoba sa prostora bivše jugoslavije, koje su prošle tranziciju sa našim centrom, nijedna se nije pokajala.
O Spremate se za prvo presadjivanje penisa.Dakle, nikada nigde nije presadjen penis?
– Jeste. U par slučajeva kod osoba koje su izgubile najveći deo penisa na različite načine. Ali, nikada nije transplantiran penis kod transmuškarca, tj. bivše žene. To i jeste najveći izazov. I mi na tome radimo. Za sada u eksperimetalnim radovima, pripremajući se za taj najveći poduhvat. Najveći problem je bioetički kodeks, tj. dozvola da se radi transplantacija životno nevažnog organa, i takva osoba ostavi na ozbiljnoj imunoterapiji koja može da ošteti, manje ili više, životno bitne organe. Sa druge strane, osnovno pravo čoveka je da odlučuje o svom telu. Tu se sada lome koplja izmedju nekoliko mogućih opcija. Sa pozicije hirurgije, naše je da učimo i unapredjujemo svoja znanja i veštine kako bi mogli da pružimo optimalan tretman u ovakvim slučajevima.
O Da li osobe koje su promenile pol mogu da dožive orgazam? I, da li žena koja je postala muskarac ima muški ili ženski orgazam? I obrnuto, da li muskarac koji je postao žena ima ženski ili muški orgazam? Uopšte, da li oni imaju seksualno zadovoljstvo?
– Svakako. Možete videti savremenu literaturu i naći ćete da je orgazam i seksualno zadovoljstvo omogućeno u viskom šprocentu. Što se naših iskustava tiče, seksualno zadovoljstvo i orgazam su ostvareni u preko 80 odsto operisanih osoba. Ali da razjasnimo. Orgazam ne zavisi od izgleda genitalija, orgazam se postiže iz glave. I sami znamo koliko osoba može da orgazmira samo na osnovu fantazija, i bez ikakvog kontakta. Transrodne osobe, u zavisnosi od seksualnih želja, imaju svoje fanazije, kontakte i odnose, koji im u najvećem procentu omogućavaju zadovoljavajuće seksualno iskustvo. O tome ima relevantnih podataka u stručnoj literaturi.
O Rekli ste da je pre desetak godina bio odnos transrodnih 1: 30.000 a danas 1: 3000. Zašto je, po vama, sve više ljudi koji su transrodni? šta se to dešava u svetu?
– Veća informisanost, otvorenost, mogućnost i sloboda za ličnim izražavanjem. Pa imamo 1.4 miliona u Americi i više od 1.5 miliona u Evropi. Možete samo zamisliti koliko iama transrodnih osoba u zemljama sa više od milijardu stanovnika.
O Zašto nećete da idete u Ameriku da živite i radite, gde vas pozivaju kao vrhunskog stručnjaka?
– Ja idem stalno u Ameriku, imam sjajne profesionalne kontakte i divnu saradnju. Transfer „živeti i raditi” podrazumeva sijaset drugih okolnosti. Ovaj odnos, koji sam razvio i dalje razvijam, omogućava da se obe strane razvijaju na idealan način. I što bismo to menjali. Većina misli da je američki san ideal, ali ja sam svoj san ostvario i sanjam ga kao planetarni hirurg sa sedištem u mojoj Srbiji. I iz dana u dan dokazujem da je to itekako moguće.

Dijana Dimitrovska

Nebojša Đorđević

Gostovanje
O Često „ gostujete” po inostranim bolnicama? šta vas najviše fascinira, u SAD recimo?
– Nema tu fascinacije. Ja se trudim da ostvarujem profesionalne kontakte ss svim institucijama u svetu. Samo tokom janura sam posetio tri univerziteta u Švedskoj, Nemackoj i Engleskoj. Spremam se i za Ameriku u aprilu i maju.

miro djordjevic

Specijalna viza
O Zašto ste vi postali planetarno poznati, i uz to i dobili američku specijalnu vizu i mogućnost da radite u jednoj od najbogatijih američkih klinika, a ostale beogradske kolege koje su takodje odlični urolozi – nisu?
– Rad je uz rezultate ključni momenat u ovom pozivu kojim se bavim. Svoje mladje kolege učim da se svaki rad sa izuzetnim rezultatima prepoznaje kad – tad. U mom slučaju se to i potvrdilo. Ogroman rad, uz bavljenje naukom, publikacije, nastupi na stručnim sastancima, sve to vodi ka želji najvećih i najboljih da vas uključe u njihove timove. Posebna viza i 01 status je po definiciji rezervisan za strance sa izvanrednim doprinosom u nauci. Ne poznajem ikoga iz medicinske struke ko je dobio ovakav status sa prostora bivše Jugoslavije. To ne znači da mi nemamo vrhunske stručnjake. To znači da Amerika nema nekoga ko je sličan meni i da nastoji da me uključi maksimalno u njihovu medicinu sa iskustvom i veštinama koje posedujem.

Pogled u budućnost
O Iz ugla vašeg zanimanja, kako vidite svet za 50 godina?
– U domenu medicine, očekujem da neće biti nerešivih problema, da će se život produžiti i biti ispunjen kvalitetnim sadržajima. A sebe, skoro da sam siguran, vidim sa svima onima koji su bili pre mene i kojima ću se pridružiti sa nekim novim pričama.