Prof. dr Slobodan Čikarić, radiolog onkolog

Autor: Dijana Dimitrovska
  TUMORI STARIJI OD ČOVEKA

Za 40 godina rada imao je 40.000 pacijenata obolelih od najteže bolesti. Profesor doktor Slobodan Čikarić, jedan od najuglednijih onkologa u Srbiji od tog broja obolelelih od karcinoma izlečio je (70 odsto) 28.000 ljudi. Nažalost, (30 odsto) 12.000 je umrlo. Šta je život za čoveka koji je gotovo pola veka gledao neprekidno smrti u oči?Profesor Čikarić bez dvoumljenja odgovara:
– Život je ljubav, rad i uživanje u radu.
o Koliko u proseku obolelih od karcinoma preživi?
– Stopa preživljavanja u Švedskoj 2006. godine bila je 61 procenat. U Srbiji iste godine 42, 5.
o Srbija prilično zaostaje?
– Da. Pretvorimo procente u ljude i videćete koliko je gogidšnje kod nas umrlo.
o Da li verujete da je pronađen lek protiv kancera ali se iz nekih razloga krije, kako većina ljudi voli da sumnja?
– Ne. Ne verujem u to. Ne verujem zato što je tumor biološki sistem koji je stariji od čoveka. Jedan naučnik je (Roj Li Mudi) je 1923. godine otkrio je na kostima dinosaurusa tumor. Vidite, i dinosauri su umirali od tumora. A, kao što je poznato, dinosauri i čovek se nisu sreli u istoriji. To je veoma snažan dokaz da je tumor star, najverovatnije, koliko i život na zemlji. Tumor ne može da egzistira samostalnbo u nama. Istina, može u Petrijeviom šoljama( na podlogama) gde kulture ćelija mogu da se razviju. Da bi živeo tumor, dakle, mora da ima domaćina. Bilo da se radi o životinji, biljci ili čoveku. On je svoje mesto za život pronašao.
O Zašto nastaje tumor?
– U genetskoj šifri ćelije nešto se poremeti, nešto što diriguje zdravim ćelijama. Posecite se na nož i signali će smesta početi da stižu kako bi se reparirala posekotina. Ćelije rade svoj posao, one se epitelišu. Kod tumora, zdrava ćelija pređe u bolesnu i tada se u genetskom kodu nešto poremeti, jer je stigao eksterni agens- neka spoljašna sila. Najčešće to je duvan, izduvni gasovi, jonizujuće zračenje, azbest, alfatoksin…Mnogo je agenasa na samom vrhu, a verovali ili, najopasniji je duvan koji sadrži kancerogene agense zbog kojih nastaje jedna trećina svih malignih tumora. Dakle, 80 do 90 odsto kancera pluća
nastaje zbog duvanskog dima.
O Da li ste posle toliko godina rada i toliko pacijenata promenili svoj odnos prema smrti?
– Ima ljudi koji se nisu pripremali za situaciju da gledaju smrti u oči. A školovali su se za lekara. Ja mislim da je veoma važno znati da će vam tokom radnog veka umirati pacijenti. I to je bolno. Ali, i to je život. Život se sastoji od življenja i umiranja. Ljudi umiru od starosti, bolesti,u saobraćajnim nesrećama, ubiju se, ubiju ih…
o Kako prihvatiti smrt? I zašto je to tako teško?
– Kao fakat u životu. Kao nešto u šta nema sumnje. Kao konačnu izvesnost. Kada je prihvatite pomirićete se sa tim da ćete jednom umreti. I da je to normalno.
o Da li ste ikada imali strah od smrti?
– Ne. Izbegao sam smrti nekoliko puta i čini mi se da smo se nekako združili, smrt i ja. Bio sam kao dete u zbegu na Kozari kada sam joj prvi put pobegao, pa onda u Jasenovcu,zatim u nekim krečana- i tu sam joj umakao. Za sada vodim 3 prema 1.
o Da li se sećate kada vam je umro prvi pacijent?
Za prvih pet godina mog posla, a tada sam radio u malom domu zdravlja u Dvoru na Uni,u Hrvatskoj, nisam imao ni jedan smrtni slučaj. Kada sam došao u Beograd, ovde na Institut za onkologiju, situacija je bila složenija. Sećam se prvog pacijenata koji mi je umro ali se tešim da se to dogodilo nekoliko godina kasnije. Zašto? Zato što su mladi lekari imali potrebu da sve daju od sebe da ne izgube pacijenta, pa sam se i ja silno trudio. Činio sam sve što je moglo da mu se produži život i da, ako je već tako, umre lekaru u drugoj smeni.
O A, kada se to dogodilo?
– Kada mi je umro prvi pacijent bio sam bolestan. Bukvalno bolestan! Ništa, baš ništa nije moglo da me oraspoloži. To se godinama kasnije nije promenilo. Samo je intenzitet varirao. Najteže je kad umre dete. Manje teško kada je to odrastao ili stariji čovek. Ali, uvek je teško.Posle svake smrti treba mi nekoliko dana da se oporavim. Moj život jednostavno preplavi crnilo. I nikakav događaj, ne može da ga odagna…nego samo vreme. Protok vremena.
o Na jednoj strani imate strah od smrti pacijenta, na drugoj radost ako živi?
-Da, samo što je za tu radost potrebno opet mnogo vremena. Znate, ja ne znam koliko će da mi živi pacijent…Ja mogu da se radujem i da znam da sam mu pomogao tek posle izvesnog vremena, posle dve, tri, pet godina…Onda mogu da uživam u profesionalnoj satisfakciji. Ali tugu i nesreću odmah saznam. Vidite, sve što je lepo treba čekati. Pa čak i u mojoj profesiji.
O U šta verujete?
-Prošao sam kroz predvorje pakla i u čudu sam da sam uspeo. Verujem da su u sve to bogovi( sa malim b, jer ja nisam vernik) umešali svoje prste da ne odem u pakao. Razmišljam kao i ostali o vasioni, svemiru, suncu i učini mi se isuviše čudnim da je sve to iznad nas i u nama nastalo samo od sebe, spontano. Tu mora da postoji neki organizovaniji sistem. Ali to nešto, ne bi se moglo pokazati da je bog koji je stvorio svoju sliku i priliku u čoveku. To ne mogu da zamislim. Ne mogu da zamislim boga koji ima svoj oblik, veličinu, izgled… Ali mogu da zamislim takav sistem u vasioni poput Velikog praska…
o Da li vas plaši kosmos?
– Na neki način. Ako mnogo o tome razmišljate, upašćete u zonu sumraka.
o Mislite da ne treba razmišljati o onome na šta ne možemo da utičemo?
-Zašto da se opterećujemo time?! Važnije je prihvatiti da smo prolaznni, zapravo da smo svesni da smo prolazni.. Da treba uživati u životu i voleti.
O Da li verujete da je duša besmrtna?
-Moja majka je bila vernik ali je govorila: Bože, zašto dozvoljavaš da se dešavaju nepravda i zla. Otac mi je ubijen na Sajmištu…Ali ne, ja nisam nikada verovao u boga. Poštujem običaje, obrede,nastavljam tradiciju: kod nas se slavi slava, farbam jaja sa unukama za Uskrs. I, volim kult lepote.
o Da li verujete da loše misli mogu da izazovu bilo koju bolest i rak, naravno?
– Stanje psihe i rak, nemaju nikakve dodirne tačke. Loše raspoloženje ne može da proizvede rak. Ali može da potpomogne da se on razvija brže, ako se tome pridruže i drugi egzogeni faktori. Pod jednakim uslovima oboljevaju i pesimisti i optimisti. Samo je ovima koji su vedre prirode mnogo lakše da prebrode tešku situaciju, a sam im tim i bolje prolaze pacijenti optimisti jer je njima lakše da veruju u uspeh. A to je veoma, veoma važno. Nije naučno dokazano, ali vera u uspeh je važna kao i samo lečenje.
o U uspeh mora da veruje pacijent ali i lekar?
– Da, važno je da mladi lekari steknu poverenje pacijenata. Ne samo da mehanički odrađuju zadatke, nego da prilaze pacijentu s emocijama.
O Ali, onda će se brzo potrošiti?
– Neće, čoveka ne troše lepe emocije, nego ga popunjavaju. Lekaru mora da lebdi osmeh a ne da namrgođeno pristupa pacijentu zato što se žena kod kuće izvikala na njega jer prosuo kafu.Ili da pravi negativne grimase, ili da presipa mračne misli na pacijenata…
o Da li verujete da travari, priroda može da pomogne najtežim bolesnicima?
-Ne.Ne! Ne postoji nijedan razlog da zvanična medicina ne prihvati lek alternativne medicine. I mi želimo da pacijenti žive. Ali, taj lek ne postoji. Lečio sam jednu ženu od karcinoma grlica materice. Posle pet, šest godina ona je primetila krv u mokraći. I umesto da dođe kod mene na kontrolu, ona je otišla kod nekog travara koji joj je dao neke sirupe. Pila ih je dva meseca i krvarenje je prestalo. Pomislila je da joj je travar pomogao a u stvari: njoj je pukao neki kapilar koji je izazavao krvarenje. I da nije pila te sirupe krvarenje bi nestalo. Ali, ona je želela da veruje.
Dijana Dimitrovska

Povetarac

Doktora Slobodana Čikarića počeli su da napadaju neistomišljenici iz struke da preteruje sa strahovanjima o eksploziji malignih bolesti ove godine. Ali on ne mari mnogo za te napade, jer veli, nisu toliko žestoki pošto dolaze od „ ljudi koji ne poseduju različita znanje iz različitih oblasti”.
– Da biste mogli da govorite o karcinomu potrebno je da vladate radiologijom, nuklearnom fizikom, onkologijom i mnogim drugim oblastima…Oni u tom slučaju nisu na svom terenu, pa su zbog toga te kiritike za mene povetarci- kaže dr Čikarić.

Brahiterapija
Profesor doktor Čikarić je 1974. počeo da leči pacijente od karcinoma stavljajući u prostor blizu karcinoma radioaktivni materijal.
– Ubacivao sam u matericu svojim rukama radioaktivni materijal. Rekli su mi, pa vi ubacujete u vagine žena male atomske bombe. Da, govorio sam, ali ja sam siguran da će im to pomoći. Verovao sam u svoju metodu i uspeo- kaže dr Čikarić.

Starost je lepa ako umete sa njom

Autor: Dijana Dimitrovska
Intervju: Radmila Bakočević, operska pevačica

Slavni španski tenor Plasido Domingo koji je letos pevao u Beogradu ( 2016), iskoristio je prvu pauzu da pozdravi srpsku opersku divu za koju su mu rekli da sedi u pubici. Reflektor je obasjao otmeno, nasmejano lice jedne od najznačajnijih operskih pevačica u istoriji srpske opere, koja je poznate arije pevala najpre u svetu a zatim u svojoj zemlji. Nastalo je oduševljenje, svi su iščekivali da je vide na pozornici gde je pokretima poyivao i sam Plasido, ali Radmila Bakočević ( 82) ostala je na svom mestu – u publici.
– Šta ima da se penjem, ja sam svoje završila – rekla nam je skromno, u maniru osobine po kojoj je prepoznatljiva i koja se, posebno u svetu zvezda, toliko retko viđa.
o Plasido još peva, a vi ste se oprostili od pozornice?
– Da, dođe to vreme i svako zna kada je. Njegovo još, očito, nije. Pitala sam njegovu ženu Martu odakle mu energija da i dalje peva. Ona mi je odgovorila: „To je njegov život.“ A on sam je dodao:“ Dok god me publika bude volela i želela, ja ću pevati.“
o Da li vam je bilo teško da toliko slavni i obožavani napustite scenu?
– Ne, nikakao. Ja sam otišla kada sam stekla uslove za penziju. Pevala sam u poslednjoj predstavi 2004. godine, bio je to Nabuko. Nikada nisam imala taj problem da ne znam kada treba da odem. Rekla sam sebi: dosta je bilo. Znate, jedan operski znalac Gancuzo npiao je da: „Od kada je Norma napisana Radmila Bakočević je ispevala najveći broj predstava.“ Ja razumem tu potrebu da se traje, pevači koji su ceo svoj život posvetili pevanju, teško se odvajaju od profesije. Ja sam posle pevačke karijere počela da radim sa studentima, bavila sam se pedagoškim radom i , moguće je, da je baš to pomoglo da se lako oprostim od pozornice.
o Da li je nešto u vašem životu bilo važnije od karijere?
– Da. Porodica. To je najvažnije u mom svetu. Moj Aleksandar mi nikada nije rekao da se povučem, ali da jeste, bilo kada, u bilo kom trenutku moje karijere rekao da treba da ostavim pevanje i scenu, ja bi se povukla. On mi je bio najvažniji, a onda i moja ćerka kada je došla na svet, pa moja unuka. Moja porodica nikada nije trpela zbog mene. Kada bismo ušli u naš dom, Aca i ja, sve porobleme smo ostavljali ispred ulaznih vrata. Ovde niko nikog nije nervirao. I to je izuzetno važno za sve ljude, ali za pevače posebno, jer je za dobro pevanje nervni sistem na prvom mestu. Morate biti staloženi, smireni, sigurni, morate vladati sobom. Pevači uvek imaju dozu stresa jer ne znaju šta će se dogoditi kada otvore usta. Ne znaju šta će taj živi instrument proizvesti.
o Da li ste živeli srećan život?
– Da. Imala sam ono što je po meni sreća. Pre svega, ujedinjena, kompletna porodica. Onda, srećna sam jer sam imala izuzetne roditelje. Kada smo malo stasali, tata je okupio mlađeg, starijeg brata i mene i rekao nam: Želim da zapamtite tri stvari. Prva, nikada ne ignorišite potvrđene vrednosti jer tako degradirate sebe. Druga, mnogo je jednostavnije da se savladate nego da se izvinjavate. I treće, uzmite vodu u usta i dok progutate već ćete drugu rečenicu izgovarati. Ja sam se toga držala u životu i to je bilo odskočna daska za druge stvari koje sam saznavala i učila.
o Kako ste pobedili sujetu?
– Mislim da sam tako rođena. Nisam sujetna. Nisam zavidna. Uvek sam javno priznala da neko nešto radi bolje. To mi nije bio problem.
o Ali, to je veoma teška stvar?
– Jeste, ne sporim. Mislim da je meni dosta u tome pomogao moj suprug. Na početku karijere kada bi me neka predstava ponela, on je znao da me spušta na zemlju, veoma pametnim primedbama. Ja sam ga slušala jer sam znala da mi želi dobro. Tako sam pobedila sujetu. Jednom prilikom su mi u Beču nudili da potpišem odličan ugovor i da pevaim Aide. Rekla sam im, Aidu, po mom mišljenju vrhunski peva Ljiljana Molnar. Bolje nego ja. Sujetu mora svaki čovek da savlada čim je uoči. Na kraju, sujeta je opasna: zašto bih sebe unesrećivala, gajeći je. Ja ničiji talenat ne mogu da zaustavim.
o Pevali ste u velikim operamam najpre u svetu, onda u svojoj zemlji.
– Mene je stvorila beogradska Opera i to je fakat. Živela sam u vremenu kada smo imali vrhunske operske pevače. Opera Narodnog pozorišta u jednom periodu bila je među četiri najbolje opere u Evropi. Pevala sam u svetkim operamam, ali znate, za mene, naša Opera je bila najznačajnija. Tu sam počela, tu sam stasala, tu sam provela divne trenutke. Istina, oznojila sam se za svaki svoj aplauz i hvala im za to.
o Zašto su ljudi zli?
-Razmišljala sam o tome. Meni je žao tih ljudi, jer sam shvatila da su oni u osnovi veoma nesrećni. Kad god vidim zlog čoveka, pomislim, koliko li je, Bože, nesrećan!
o Šta je potrebno za sreću?
– Zavisi šta čovek očekuje od života. Ne treba mnogo očekivati. Ali, mislim, ono što ponesete iz kuće, to je najznačajnije.
o Da li se nervirate za mnoge stvari?
-Ne! Nikako! Moj tata koji je bio patrijarhalan, žustar, pravičan, i koji je, kako je govorio, uvek razmišljao unapred kako bi znao šta može a šta ne može, govorio bi mami: „Ti se ni za šta ne sekiraš!“ Ona bi mu odovorila mirno: „ Bože, Đorđe, objasni mi što bih se sekirala!? Deca su mi zdrava, žive srećno sa svojim porodicama, imaju posao koji vole, nas dvoje imamo sve što nam treba. „ Ja sam to često slušala i naučila da se ne treba nervirati bez razloga. A i sa razlogom, ako nije neki posebno veliki.
o Da li je starost zaista teška?
– Znate šta, kada ste usamljeni, ako nemate poštovanje dece koju ste odgojili, ako ne možete sebi da priuštite osnovne stvari potrebne za život i naravno, ako ste bolesni, onda je starost teška. Ali ako sve to imate, a tvrdite da je starost teška sama po sebi, onda ste vi teški.
o Da li razmišljate o tome kako je život prošao?
– Mnogi ljudi ne mogu da se pomire sa tim da više nisu ono što su bili. Pogotovo ako su bili uspešni u profesiji. Ja nemam vremena da razmišljam o takvim stvarima. Ja želim da me služi glava dok sam tu, da ne budem na teretu svojoj deci i da budem relativno zdrava. Ne razmišljam o smrti. Ne razmišljam o godinama. Ko se rodio, taj mora da se vrati tamo odakle je došao. Sve je na svom mestu. Jedino mi nedostaje Aca… Mnogo mi nedostaje.
Dijana Dimitrovska

Genetika
– Mislim da svom izgledu treba da zahvalim, na prvom mestu, genetici, pa onda svakako druženju sa mladima. Jako puno vrememna provodim sa mojim studentima što me čini vedrom i veselom. Takođe i želucu. On uzima samo onoliko koliko mu treba. Nikada se ne prejeda.

Moral
– Moral u društvu je apsolutno opao. Uteha, ako se to tako uopšte može reći, jeste da nam je kultura na marginama kao što je i u svetu. Jedino tamo nema toliko šunda kao kod nas. Mladi danas, imam utisak, veoma malo čitaju, imaju mnogo informacija putem interneta a, opet, malo znaju. Uz sve to, veoma im je ograničen rečnik.

Uspomene
– Odrasal sam ispod Ovčara, kod tatinih roditelja. To su najlepše uspomene koje nosim. Posela, na kojima su me oblačili u narodnu nošnju a ja sa pet, šest godina preplitala nogicama i vodila kolo. Pa prela uz lojanice, pesma i igra i radost, i nešto neiskvareno i čisto. Sve se to zbivalo u zaseoku koji se zvao Sadljike. To su slike koje su sa mnom celog života. Slike kao te lojanice. Svetle kao luči.

Mudrost
– Na svakom licu, mislim, odražava se duša. Vidite nečije lice i znate, jednostavno, kakav je bio i kako je živeo. Uvek sam govorila, što drugom želim, neka se meni vrati. To nije fraza. To sam, stvarno ja.

Travar
– Tokom svog život uzela sam veoma malo lekova. Sve moje bolesti lečio je deda, travama. On je bio veliki poznavalac lekovitog bilja. Imam čak i njegovu knjigu. Uspešno je lečio bolesne od žutice, mislim da je pravio čaj od Jovove kore. Kada sam imala 11 godina dobila sam akutno zapaljenje bubrega i ni dana nisam bila u bolnici , jer me je deda uspešno izlečio.

Izgled
– Često me žene pitaju, kako sam tako mladolika, da li sam radila nešto.
Da, odgovorim, operisala sam kuk. Ne sneta mi što se dame ulepšavaju i koriste dostignuća medicine. I treba, ako će im to pomoći da se osećaju bolje. Jedino nisam za to da diraju dojke.

Profesorka Jasmina Vujić, nuklearni inženjering

Autor: Dijana Dimitrovska

naslov : Kvalitet na kraju trijumfuje

2911

 

Јасмина Вујић одлично зна како да човек преживи и надживи прљаве технлогије, затровану храну и фармацеутске подвале. Прва жена шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на једној од најцењенијих школа у Америци, на универзитету у Берклију, даје једноставне савете:
– Прво, немојте да верујете свему што пише на интернету. Колико је пре интернета било тешко пронаћи праве информације, толико је данас у мору информација и дезинформација којима нас обасипају дневно, још теже пронаћи праве информације. Ја пуно читам и настојим да ствари проверавам из више независних извора, пре него што донесем свој суд. Друго, користите што мање лекова сем кад су апсолутно неопходни, храните се здравом храном (коју сте по могућности сами произвели и одгајили), селите се из пренасељених и загађених градова на села и у чисту природу. Тако ћете најквалитетније живети.
о После 30 година живота у Америци, вратили сте се у Србију, на чист ваздух и здраву храну?
– Вратили бисмо се и раније да су се за то створили услови. Увек нам је била жеља да на селу у Србији гајимо наше шљиве, парадајз и паприку и разноразно зелено поврће на здрав, старински начин,без хемије. Мој муж се пензионисао пре неког времена и вратио у Србију. Купили смо имање у Шумадији, где производимо своју здраву храну, и где планирамо да мирно живимо окружени прелепим шумама и пропланцима, чистом и недирнутом природом и изворском водом.
о Како некоме ко је доста дуго живео у Америци изгледа живот у Србији данас?
– Живот у САД нимало не личи на холивудске филмове којима нас бомбардују. Има доста сличности, али има и разлика. Прво, то је правно уређена држава и закони се не мењају свакога дана као у Србији. Корупције са којом се грађани у Србији сусрећу свакодневно, нема на том нивоу. Никоме не треба да дате мито да би сте заказали преглед код лекара или основали свој бизнис. Наравно, корупција постоји иу САД, али је то на нивоу корпорација, вашингтонских политичара, војно – индустријског комплекса. Људи у САД веома пуно раде и немају времена преко недеље да седе по кафићима. С друге стране, немају сигурност на послу и могу лако да буду отпуштени.
O Да можете, шта бисте ви у Србији прво променили, унапредили или изнова градили?
– Прво, Србија би коначно требало да постане правна држава, са независним судством, и истим аршинима за све. Корупција која је захватила све поре живота, мора де буде искорењена. Морамо се вратити традиционалним вредностима и јакој породици. Веома ме погађа срозавање моралних и етичких врености, урушавање нашег образовног система, ужасни телевизијски програми без икакве вредности (Фарме, Парови, јефтине стране серије), цензура у медијима и распродаја свих добара странцима. Зауставила бих бруталну приватизацију, урушавање села, распродају наших њива и пашњака, наших шума и вода. Србија би требало да има свој национални програм развоја, независну спољну и унутрашњу политику.
o Да ли и просечан Американац, попут Србина, има пара тек да плати рачуне, да купи храну, нешто одеће? Чиме су они незадовољни?
– Углавном, бриге су исте. Већина Американаца је веома задужена (то је ипак потрошачко друштво где свако жели да има висок стандард), тако да живе од месеца до месеца. Јако су уплашени да не добију отказ на послу, јер би се сав њихов стандард срушио преко ноћи, тако да раде и по 12 сати дневно, па чак и преко викенда. Школовање је веома скупо, па већина студената мора да ради и по 20 до 30 сати недељно уз учење, да би платили трошкове студије. Већина родитеља нема довољно средстава да плати студије својој деци. Здравствена заштита је исто веома скупа, као и куће и станови.
O Да ли у Америци једете здраву храну?
– Да, веома се трудим се да једем здраву храну. У САД у већини продавница хране се налазе посебни одељци где се продаје ”органска храна”, тј. храна која није генетски модификована и у чијој производњи нису коришћени пестициди и хербициди, односно хормони и натибиотици. Произвођачи такве хране морају да буду сертификовани и врло често им долазе инспекције због провере квалитета. Нажалост, код нас у Србији то није случај. Некада смо имали изузетно квалитетну храну, и ја сам једва чекала да дођем у Србије преко лета да се наједем нашег парадајза, краставаца, јабука, шљива, малина,..Сада убијамо наше село и увозимо храну изузетно лошег квалитета. У Србији углавном једем оно што ми сами узгајимо на нашем имању. А то су : шљиве, јабуке, крушке, кајсије, трешње, вишње, ораси, грожђе, дуње, мушмуле. У башти имамо парадајз, паприке, кромпир, бели и црни лук, першун, шаргарепу, блитву …
O Да ли има наде за уништено српско село?
– У Србији је плодно земљиште јако јефтино и свако би могао да има парче земље, да гаји барем нешто од воћа и поврћа, да има коју кокшку, свињу, козу. Не могу да разумем младе људе који седе у великим градовима без посла и наде, а не желе да пробају да се врате на земљу и производе здраву храну. Ту је наравно и држава веома крива јер политиком цена и несхватљивим потписивањем Споразума о придруживању са ЕУ и безалтернативном отварању српског тржишта разним мултинационалним компанијама, уништила село, српску производњу хране, као и целокупну привреду. Наде има, али се мора напорно и мудро радити.

11896173_863004450451758_3354293170353351792_n
O Да ли умете да превазиђете неправду која вам је учињена?
-Тешко превазилазим неправде. Ја се обично шалим да се прави Срби препознају по томе што имају ген за неправду – то никако не могу да трпе. Борац сам за истину и у науци, и у образовању, као и у приватном и јавном животу.
O Да ли знате формулу како да човек буде срећан у свету у коме је главни стуб – етика, пољуљан?
– Нажалост, данас су све праве вредности занемарене и потиснуте, морал и етика су пали на ниске гране, а на површину је испливала корупција, лажне вредности, потрошачко друштво, богаћење по сваку цену, лажни идоли. Зато човек треба да се посвети својој породици. Нас је јака традиционална породица одржала кроз векове, и само уз своју породицу и праве пријатеље можемо да опстанемо у свету поремећених вредности. Само човек окружен својом породицом, децом и унуцима, као и правим пријатељима, може да тврди да је срећан.
O Да ли делите мишљење да се данас знање уопште не вреднује, већ да успех појединца зависи од добре воље неког шефа или шефића, веза и других сасвим јадних критеријума?
– У Србији се данас не цене знање, образовање, искуство, памет, поштење…Зато смо ту где смо, јер се деценијама водила негативна селекција, па су на површину испливавали они најнеобразованији, најнеморалнији, полтрони, корумпирани, жељни власти по сваку цену. У САД је управо супротно, на цени је знање, искуство, одговорности, дисциплина, и зато и успевају да доминирају у многим областима, укључујући науку, медицину, технологије.
o Да ли као научник верујете да постоји неки други паралелни свет, о чему се доста говори у оследње време. Или да смрт уопште не постоји?
– Ја сам велики заљубљеник у научну фантастику. Од малих ногу сам читала научно фантастичне књиге и гледала научно–фантастичне филмове. Идеја о паралелним световима је веома занимљива, али нема доказа за то, као ни за постојање других планета у свемиру сличних нашој Земљи, где постоји живот. Такође нема доказа ни да има ни да нема живота после смрти. Свако може да изабере да верује у једно или у друго. Ако погледамо да се наш организам састоји углавном од 4 хемијска елемента: кисеоника, водоника, угљеника и азота (уз мање количине осталих елемената као што је калцијум, гвожђе, калијум…), ти атоми и молекули ће наставити да постоје и после наше смрти и постаће део нечега другога.
о Да ли сматрате да је дух енергија?
– Немамо доказе за такву тврдњу.
о У шта ви верујете?
– Верујем у знање, науку, поштење, моралне и етичке вредности, породицу…
о Да ли верујете у уврежено мишљење да информације из света науке не служе за доборобит заједнице већ да од њих има користи само мали број, углавном, богатих људи?
– Не верујем у то. Наука служи цивилизацији. И свет науке је прилично велики, тамо ради велики број људи, и тешко да може нешто да се сакрије.
о Да ли верујете да квалитет заиста на крају победи?
– Да, у то дубоко верујем.
Dijana Dimitrovska

IMG_9166Велике одлуке
о Како се уопште доносе велике одлуке? Да ли у тим тренуцима треба слушати разум или срце?
– Разни људи велике одлуке доносе на разне начине. Код мене то иде релативно брзо, а засновано је наравно на претходном знању и искуству, али и срце, односно емоције имају свој велики удео. Без обзира коју и какву одлуку донесем, не враћам се у назад и не питам се да ли је можда могло овако или онако. Из сваког догађаја у прошлости (позитивног или негативног) настојим да извучем позитивне стране и да гледам у будућност.
Српски дух
O Да ли можете да замислите да једног дана српски дух буде потпуно уништен и деформисан?
– Не. Дух нације опстаје и преноси се са колена на колено. То не може да буде уништено док год ми верујемо у наше основне традиционалне врдности и то преносимо на нашу децу и унуке.

Zvonimir Đukić Đule, frontmen grupe Van Gog

Autor: Dijana Dimitrovska

KAD ŽIVIŠ UMENO – NIJE TI TESNO

/Kada bih mogao da krenem iz početka / počeo bih daleko odavde / pustio bih da bujica me nosi/…
Ovako peva Zvonimir Đukić Đule na novom albumu koji nosi naziv„Neumeren u svemu”. A šta frontmen grupe Van Gog koji, sudeći po (zdravom) izgledu, ipak, nije tako neumeren u svemu, želi u stvarnosti? Odakle bi čovek s kojim su tolike generacije (s)rasle i odsrasle počeo van poezije i rime…
– Počeo bih tamo gde voda nosi, a ako treba – promenio bih joj i tok. Krenuo bih iz nekog čvstog zagrljaja, koji ti daje slobodu a uvek te privlači da mu se vratiš.
o Šta misliš, zašto ogromna većina ljudi kaže da nikada svoj život ne bi menjala i da im je njihov najlepši, najdraži i naj, naj?
– Pa zamislite koji je to šamar egu da čovek sam sebi prizna da njegov raskošni lav zapravo je mače? Ali o.k., ako je neko zaista srećan da i u reinkarnaciji uživa u reprizi svega ovoga ispočetka, neka mu je po volji i na radost izbora! Daleko od toga da u ovom sadašnjem životu ja nisam srećan, beskrajno ispunjen i zadovoljan, naprotiv, jesam itekako, ali to ne znači da u nekom sledećem životu neću odabrati neki drugi “bioskop”.
O Da li ti se u skorije vreme dogodilo da te nešto stvarno zapanjilo? Iznenadilo!?
– Iznenadi me pozitivno skoro svaki dan moj sin i njegovi tokovi odrastanja, percipiranje i, slobodno ponosno mogu reći – zrelost koja izbija iz dečaka od 16 godina.
o Čemu se najviše čudi tvoj sin, u kom duhu ga vaspitavaš?
Te nove generacije su sve visprenije, one se sve manje iščuđavaju a sve više sami proveravaju kako da odigraju tu životnu “partiju šaha”. Simon je vaspitavan da uvek ima mogućnost izbora, slobode ali i svesti da će sam morati da uči i vadi se iz svojih grešaka.
O Da li se još čudiš gluposti?
– Kao predani hedonista nemam vremena za to, u ovom životu koji je kao bombona- prepuna hormona i koja topi se pod jezikom brzinom aviona!
O Uostalom, kako se braniš od ludaka i ludila? Politike i kvaziintelektualnog bunila? Imaš neki recept?
– Od kreativnog ludila nemam nameru da se branim, uvek je dobrodošlo, bar što se mene tiče. A što se tiče politike i tzv.kvaziintelektualnog bunila – taj “mapet show“ se odlično vari uz kokice i pivo, i još brže zaboravlja.
o Reci iskreno, da li ima neka pesma, ne moraš da je znaš, koja te je u poslednje vreme  dojmila? Knjiga? Film…Bilo šta…
– Drago mi je kada domaći autori ostvare kvalitetna umetnička dela u ovoj našoj zemlji, koja toliko malo ulaže u kulturu. Eto, Bjela je opet napravio izvaredan film “Montevideo 2“ a mlađim generacijama preporučujem knjigu “Veliki rat” mog školskog druga Aleksandra Gatalice.
o Da li ti se događa da stvari izgube moć da te ganu? Kakav je tada život bez emocija?
– Ne želim ni da zamišljam!
o Sećaš li se nekog stvarno šašavog događaja?
– Iskreno ne, jer ceo moj život je nekako sastavljen od potpuno šašavih, duhovitih i spontanih dogadjaja, koji u zagrljaju ludosti daju neki poseban, neizvesni šmek ovoj surovoj stvarnosti koja me okružuje.
oZašto je muzičarima lakše da šarmiraju žene od ostalih “ slobodnih umetnika“?
– Verovatno zato jer muzika ponajviše nosi epitet univerzalnog jezika, a s obzirom da su sve pesme na ovom svetu na neki način ljubavne – eto nama muzičarima platinum kartice do ženskih srca!
o Opšte je poznato da se žene lože na tebe. Cane te je bocnuo…Jesi mu ikada odgovorio  na ono : “ Alo, debela, šta se ložiš, nije ti ovo Van Gogh“.
– Ahahahahaaa, ma sve je to normalno, a još slađe kad posle koncerata odu pravac u zagrljaje svojim jačim polovinama. Cane je moj stari drug, i njegova duhovitost i opaske su ono što ga čini raritetom urbanih legendi beogradskih ulica.
o Da li veruješ u mogućnost opstanka trogulova, da muškarac voli istvremeno dve žene i obrnuto?
– Geometrija mi iskreno nije preterano išla u srednjoj skoli!
o Svakome se u jednom trenutku smuči vlastito zanimanje. Da li ti je došlo da baciš gitaru, da zanemiš, da ne pustiš ni glasa…?
– Smučilo – nikad, a da je bilo lomnjave na putu – jeste! Nema tog druma koji je potpuno ravan i bezbedan, al ja iz ove perspektive svoju krivu Drinu nikad ne bih ispravljao.
o Sad brzo: Bez čega ne bi mogao da živiš? Nikako!Nikada!
– Porodice i muzike.
o Da li si poželeo da živiš u prirodi? Voliš prirodu i u njoj…šta?
– Volim često da pobegnem podno Kosmaja, i to su ti trenutci kad ili se potpuno isključim da bih čuo tišinu ili poželim da se kao Jovan Memedović u emisiji “Sasvim prirodno“ prepustim zovu divljine. Nema tog restarta koji ti priroda ne može podariti.
o Šta misliš o inicijativi Slavice Đukić Dejanović da dozvole korišćenje marihuane u terapeutske svrhe…Valjda dim, dva…za opuštanje?
– Ništa novo, naslednici naroda Maja i Inka su odavno uverili farmaceute u pozitivna dejstva marihuane. Uz kontrolu prodaje da se ne pojavljuje škart, zašto ne bi omogućili zaustavljanje razvoja ćelija kancera ukoliko je to moguće konzumacijom marihuane?
o Šta radiš da tako izgledaš:  trčiš, plivaš, teretana, zdrava hrana, duh, smeh, žene, radost, mladi…?
– Pazim se svoje sklonosti ka krajnostima.
o Da li te je nekad supruga prevarila da uzmeš usisivač, da spremiš klopu, opereš sudove, odeš na pijacu…?
– Hahahahaa, pa nije ni sebe, a kamo li mene! Salim se, 21.vek je, i ja stvarno verujem u rodnu ravnopravnost. Sve navedeno mi je normalna i uobičajna aktivnost, s tim što ne umem da kuvam ali zato pažljivo brinem o biljkama u kući.
oDa li si ikada imao nepristojnu ponudu?
– Da čujem, šta nudite?
o Da li ti se dogodilo da ti je tesno na kugli zemaljskoj?
– Kad živiš umesno, ne može ti biti tesno.

Dijana Dimitrovska