Život je velika misterija

Ocotea_glaziovii_Mez_JR52620

Dr Miroslav Terzin, molekularni biolog i genetičar o cenzurisanim naučnim vestima

autor: Dijana Dimitrovska

Odgovor na pitanje šta je život, verovali ili ne, ni biolozi zapravo ne znaju.
Tomislav Terzin, profesor molekularne biologije i biologije razvića na univerzitetu Alerta u Kanadi, koji je proteklog meseca održao niz zanimljivih predavanja u Srbiji, o životu uopšte, pod opštim nazivom „ Cenzurisana nauka”, kaže da se ne zna šta je veća misterija – život ili smrt, ali da je za njega lično to ipak – život.
– Život je zaista čudo, i za mene lično, rođenje deteta predstavlja čudo mnogo veće nego, na primer, postojanje super inteligencije negde u kosmosu – navodi dr Terzin.- Znamo da sva živa bića imaju 3 neophodne stvari da bi to bila: ćelije, DNK i metabolizam. Ali, to je samo popis. To još nije život. Možemo tom popisu dodati razmnožavanje, moć komunikacije, evoluiranje i još štošta, ali opet tu nedostaje najvažnija karika. Nedostaje – duh. Duh je ta misterija koja još ne može da se reši i koja prahu od koga smo svi sastavljeni , udahnjuje život.
Koliko se zaista i u hemijskom smislu može reći da smo sastavljeni od praha. Profesor Terzin odgovara:
– Danas nauka zna da je čovek sastavljen od potpuno istih elemenata kao što je zemaljski prah od koga je, kako kaže biblijski tekst napravljen Adam, kome je, zatim, udahnut duh. Taj prah ,u koji se posle života pretvaramo i naše telo, za života imaju sve elemente iz periodnog sistema. I dok živimo, i posle kada se pretvorimo u glinu – mi imamo sličan sastav.
S druge strane, i čovek, po rečima profesora Terzina, doživljava za vreme svog života, metamorfoze koje ga u biološkom smislu čine potpuno novim bićem.
– Niko od nas – kaže on – nije isti kao pre tri godine. Upravo toliko vremena je potrebno da se naša materija u mekim tkivima potpuno promeni. Sedam godina je potrebno da se atomi tetiva i kostiju zamene novim. Ja, na primer, nisam isti čovek za koga se moja supruga udala pre deset godina. Promenio sam svaku ćeliju u organizmu. Jedino su ostale nepromenjene moždane ćelije, koje nemaju mogućnost deobe. Čovek rođenjem dobije oko sto milijardi ćelija i to je sve što će ikada imati! Moždane ćelije traju koliko i čovek. Svakog sata čovek izgubi oko 500 moždanih ćelija. Doduše, pojedine komponente moždanih ćelija se obnavljaju, tako da u nekom smislu nijedan njihov deo nije stariji od mesec dana. Dakle, koliko god nam to izgledalo čudno, ali mi smo, na ćelijskom nivou uizuzetno mladi.
A Biblija nam upravo to i govori, da je čovek zapravo stvoren da živi večno. I kada znamo, nastavlja dr Terzin, da se ćelije u našem organizmu neprekidno obnavljaju onda to uopšte nije nelogično. Čovek se biološki neprekidno obnavlja. Može da bude večito mlad, ali nedostaje još nešto, što ne znamo šta je.
Biblijski ljudi živeli su nekoliko stotina godina, a sam Adam 930. On, uzgred, nje imao pupak, bio je rođen iz praha, dok smo svi mi povezani u jedno, baš kroz pupak.
– Ne znamo šta je tačno život, a ni šta je smrt – kaže profesor Terzin.- Definicija smrti se menja uporedo kako se menja tehnologija. Pre sto godina i danas način na koji su lekari konstatovali smrt – potpuno je drugačija. Danas čovek može da živi sa veštačkim bubregom, srcem, plućima.
Svaki segment života na Zemlji je izvanredno čudo. Mozak, recimo, to je jedini organ koji proučava sam sabe! Futuristi koji predviđaju razvoj nauke kažu da će 2050. godine moći da prebace kompletnu informaciju iz nečijeg mozga na hard disk. Zamislite to?! Sve što se dešava u našem mozgu biće nam dostupno!
– A zamislite sada, s druge strane, kakvu tehnologiju ima Bog – navodi Terzin.- U svetu je naučno opisano i istraženo 900.000 vrsta insekata! To je 70 posto celokupnog života na planeti. Ovom planetom, dakle, hoda, leti, gmiže 10 milijardi milijardi insekata!
Da li se može zaključiti da je ovo planeta insekata?
– Na neki način da – odgovara profesor Terzin.- Insekti su fascinantna bića. Oni prolaze kroz metamorfozu. Larva je najpre crv, pa lutka, gusenica, pa leptir. Odrasli insekti su slagalica napravljena od nepovezanih delova, slično Frankeštajnu. Voćna mušica, na primer, čudo je nad čudima. Ona samu sebe pretvori u čorbu a onda se pojede! Leptir, kojih na svetu ima 160.000 vrsta, takođe. On je spolja ugravirano telo, kao egipatska mumija, a unutra je čorba. Ja to zovem materijalizovano proročanstvo.
Dijana Dimitrovska

Plašt iz Torina
– Mnogo je stvari povezano u Bibliji i biologiji. Recimo, Plašt iz Torina o kome je 40 naučnika napisalo knjige. Taj Plašt, koji je stigao iz Male Azije, ima autentičnost koja sa naučnog stanovišta možu da se potvrdi. Što se tiče botaničara, ima stvari koje su nesporne. Plašt u koji je Isus bio umotah i sahranjen, i koji je kasnije, nekim neobjašnjivim okolnostima ostavio trag njegovog tela i lika, Vatikan je dao naučnicima na analizu pre desetak godina. Botaničari su pronačli u tkanju lana, za koji je ustanoivljeno da datira iz perioda Hristovog, da sadrži 28 vrsta polena biljaka koje postoje samo u Izraelu. Polen svake vrste cveća je specifičan za tu vrstu i podnedblju. U Izraelu su u to vreme umrli kićen cvećem. Kruna koju je imao na glavi bila je napravljena od jedne vrste čička. Plašt iz Torina je stvar koju su naučnici najviše istraživali. Tako je ustanovljeno da su tragovi krvi na Plaštu bili na mestu gde su bili zglobovi a ne na šakama, kako se smatra u religiji. Šake nisu mogle da nose težinu razapetog tela, već zglobovi, koji su mogli.Krvna grupa Isusa Hrista bila je AB, koja u sebi sadrži i nultu, što znači da je u sebi sadržao sve krvne krupe ljudi.

Medonosne pčele

– Pčela nije slučajni produkt evolucije već pažljivo dizajnirana karika u globalnom mehanizmu koja zadivljuje naučnike. Pčela je – kaže profeor Terzin – jedino živo biće na planeti, pored čoveka, koje ima misaonu komunikaciju. Poznata je i pesma grbavih kitova koji je komponuju kada se razmnožavaju, ali to nije jezik u pravom smislu, kakvog ga imaju pčele. One, na primer, imaju izvidnicu koja traži medonosna polja, i kada ih nađe, vraća se u košnicu i zajednici od oko 50.000 članova prenosi informacije i upućuju ih da krenu tamo. To radi tako što ima poseban ples. One okrenu glave u pravcu gde su našle hranu, prave osmice i pokreću rep levo – desno. Svaki okret repa označava 35 metara. Ukoliko je pčelu na putu do košnice zaneo vetar, ona odmah u svojoj glavi izračunava taj otklon ( zbir kvadrata nad hipotenuzom jednak je kvadratima nad obe katete) i oduzima ga od puta. One donose odluke konsenzusom. Kada se roje, i krenu da traže novu kuću, nekoliko grupa izviđača pred celom zajednicom saopštava mesta koja su izabrali a onda se 50.000 članova odlučuje. Kada cela zajednica krene da igra isti ples kao izviđači koji su informaciju doneli – predlog je prihvaćen jednoglasno.

Bumbari
– I bumbari prave med, što je malo poznato. Ukusan je takođe. Njihova organizacija, međutim, nije tako besprekorna kao kod medonosnih pčela koje razmenjuju informacije i računaju, a nemaju mozak, već neke ganglije.

Prof. dr Jovan Vasiljević, patolog i predsednik Udruženja hedonista

AUTOR: Dijana Dimitrovska

   Sreća je vrhunska tajna


Dve suprotnosti sadržane u jednom čoveku. Profesor doktor Jovan Vasiljević već 40 godina secira leševe, trudeći se da odgovori na pitanje koje ožalošćene intrigira: zbog čega je neko umro. Van toga, on uživa u svemu što radi sa preciznošću  časovničara i predanošću bogoslova.

Tako je postao predsednik Udruženja hedonista. Sumornoj strani profesije dodao je radost.
Ali, ko može biti hedonista? Ko ima dobre prerdispozicije? A ko nikako ne može ?
-Moje mišljenje jeste da hedonista mora biti inteligentan, emotivan, raznovrstan, studiozan, pametan, uspešan. To je ona osoba koja se razlikuje od drugih ljudi, toliko da čak mora imati i viziju. Mislim da hedonisti ne mogu biti glupi, primitivni, površni, sujetni, uobraženi… To onda nije hedonizam.
o Imaju li hedonisti neko osnovno pravilo, tipa, ne započinji dan bez nekog užuvanja?
– Da. Hedonisti imaju sitne, male navike, slatke svakodnevne stvari koje treba podići na viši nivo. Jutarnja kafa, čitanje novina, TV, razni drugi događaji…Mi na jedrenju počinjemo dan ovako: najpre se umijemo, a zatim popijemo lozu i pojedemo sveže smokve.To je naš ritual. To je za nas hedonizam, naše uživanje.
o Šta je za vas vrhunac uživanja?
-Ima jedna scena u filu „Njujork, Njujork” sa Lajzom Mineli i Robertom de Nirom kada ga ona pita u čemu uživa a on odgovara:  Kada sviram muziku koju volim,  kada pijem piće koje volim i kada sam sa ženom koju volim…To je to to. Moj ideal ili sazvučje. Sve se skupi u jednom. Sve je zažeto, sabijeno u jednom. To je zaokruženje. Ako neko uspe da svoje ljubavi, zdravlje, posao, uspeh, muziku, da sve to izbalansira, to je onda vrhunac…Istovremeno, to je veoma teško uraditi jer treba sve usaglasiti…
o Da li vi kao hedonista radite u životu stvari koje ne želite da radite?
– Trudim se da to radim što manje. Pokušavam da ne podstičem sebe da radim ono što ne volim, kao što su, na primer, sastanci, duge sedeljke, dosadne žurke, prazan hod uopšte i ono što se danas u žargonu zove blejanje. Ima mnogo pametnih i kreativnih stvari koje mogu da se rade i prava je šteta što ogromna količina mladog sveta bleji i tako ispunjava svoje dragoceno vreme.
O Da li ste prvo postali patolog pa hedonista, obrnuto ili se u isto vreme rodila potreba za nekom ravnotežom?
– Mislim da sam prvo bio hedonista pa patolog. Živeo sam jedno vreme u Parizu, a posle sam svakog leta radio tamo na hirurgiji. Moj otac bio je uspešan hirurg, prvi školovani kardiohirurg u Jugoslaviji koji je završio kod čuvenog Majkla de Bejkija u Hjustonu, i svi su, logično, očekivali da ja krenem njegovim stopama. Ja sam, međutim u Gradu svetlosti počeo intenzivno da se provodim. Posle nedelju dana bio sam umoran, posle dve nedelje jako umoran a posle mesec dana mrtav umoran i došao samm u sitaciju da moram da izaberem da li ću da se proovodim ili da radim. Izabrao sam kompromis – i da radim i da se provodim. Kada sam se vratio u Beograd tražio sam neki posao koji mi to omogućava. Našao sam patologiju – službu bez dežurstava. Odmah sam je prihvatio. Nije mi krivo, jer sam napravio uspešnu karijeru.
O Da li treba hrabrosti da bi neko postao patolog?
– Hrabrosti možda ne, ali ludosti, da. Patologija je ozbiljna specijalizacija malo cenjena kod nas, možda zato što je neshvaćena iako danas u svetu prredstavlja  glavnu dijagnostičku granu medicine. Svaka čast skeneru, ali tek posle biopsije dobije se prava analiza i dijagnoza nečega. Patolozi kod nas rade u teškim uslovima, ne cene nas, nismo dobro plaćeni, često radimo u podrumima i vrlo malo se ceni to što radimo. Svi znaju ko je najbolji hirurg, ginekolog, onkolog, a niko ne zna za patologe. Ali, to morate das prihvatite i da se trudite da napravite ravnotežu sa ostatkom života, da budete u ravnoteži, da imate i razvijate druge talente, i da uživate u njima.
O Šta vam je bilo na umu kada ste upisali patologiju?
– Bilo je to 1976. godine , tada smo počeli da stažiramo i sećam se da su nas prevarili. Rekli su nam da nemamo pravo na godišnji. Radili smo celo leto u lošim uslovima i bilo nam je grozno.
O Kako vam je izgledala prva obdukcija?
– Obdukcija  je neprijatna stvar. Svesni ste svega: da je pred vama mrtav čovek koji je do skora bio živ. I čudan vam je taj trenutak. Taj prelaz. Iz živog u mrtvo. Razmišljate o mnogim stvarima tada, najčešće o onima o kojima retko razmišljate. Ali više od svega najčudniji je odnos članova porodice koji ne shvataju da je obdukcija važna stvar. Da ona može i mora da odgovori na pitanja koja njih muče, a to je suštinsko pitanje, zašto je taj neko umro. Na ta pitanja mi dajemo odgovor. Patologija je važna grana koja može da ukaže kod, recimo, žena koje su izgubile decu zbog čega se to dogodilo i šta je potrebno da ona uradi da bi  se izbegla nesreća kod druge trudnoće, na primer.
o Vi se susrećete sa smrću svakodnevno. Da li je ta činenica promenila vam odnos prema smrti? Da li se bojite smrti?
–  Da, česti susreti sa smrću promenili su moj odnos prema toj najizvesnijoj od svih izvenosti na svetu. Ona je posle niza godina postala  normalna, svakodnevna, stalna pojava. A to, zapravo, smrt i jeste. Zamislite samo koliko ljudi dnevno umre na planeti. Zamislite samo koliko drugih živih bića umre na planeti?! To je zastrašujuća brojka, ali i s druge strane toliko učestala i brojna da mora postati normalna. Posle toliko godina rada prestao sam da se bojim. Smrt je za mene svakodnevica.
O Kako ste to postigli?
– Jednostavno, postanete otporniji, ne neosetljiviji kao što se misli. Nego postanete imuni na tugu zbog smrti. Od toga niko nije pobegao. Niti će. I tako to prihvatate. Istorija nas , između ostalog, uči i da je najveći ljudski strah – strah od smrti.  Od egipatskih faraona, preko Rimskog carstva, do današnjih dana jednostavno najveći strah je smrt. Čovek je pokušavao da pobegne od nje religijom , ali pitanje koliko je uspeo. Ako niko nije dokučio šta je iza – onda je pametnije da se život iskoristi ovde na najbolji mogući način.
o Da li verujete da duša ne umire?
–  Ako je duša intelekt, emocija, osećanje, onda je ta vrsta energije koja postoji i koja ne može biti uništena ali koja je možda još za nas nemerljiva. U trenutku smrti, verovatno, oslobađa se i u tom kontekstu ne umire. Ja lično ne verujem u zagrobni, onostrani život. Kao lekar,  tražim dokaz za to. Dok smo kao studenti radili obdukcije često smo razgovarali i pokušavali da odgonetnemo da li je duša još tu. Da li je  taj mrtav čovek ispustio svoj poslednji dah. Smatrali smo da je bilo bolje da se čovečanstvo posvetilo poboljšanju čovekovog položaja uopšte nego što se  okrenulo raznim obećanjima o životu posle smrti.
o Da li ste za stolom za kojim radite shvatili druge dimenzije života….?Šta je , uopšte, život za vas?
– Za mene je život čudo. To je sigurno najlepša i najčudesnija pojava koja se dogodila u svemiru. Iz nežive prirode – nastao je život. To je čudesno! Ali, nažalost, kao i sve što ima svoj kraj, pa čak i sunce, i čovek je smrtan.  Ima svoju konačnost i kao takav   treba da prihvati ovaj život sa više  radosti.
o Da li ste nekog naučili da uživa? Da li se to može naučiti?
– Da, mislim da sam uspeo da nekoga naučim ili sam bar uticao da počne da uživa u svemu oko njega i u njemu. Ali moguće je to samo sa onima koji su multivalentni i otvoreni za najrazličitije uticaje. Nije moguće  uticati na zatvorenu osobu sa uzanim vidicima. Recimo, neki od mojih studenata su mahom hedonisti. Učio sam ih  medicini i hedonizmu. Oni su, na žalost, rasuti po celom svetu od Kanade, Amerike, Engleske, Nemačke, Malte i uživaju u poslu, porodičnom životu, sportu, ljubavi, deci…u  svemu.
O Zašto ljudi ne žele ili ne umeju da uživaju u životu?
– Možda je ružno reći, ali da, ima ljudi koji ne umeju da uživaju u životu. Oni su prosto uskraćeni, emotivno, intelektualno, pokretom, mislima, duhom…Oni ne umeju da svoj život stave u tu harmoniju, da pokušaju da naprave tu vagu  sa više tasova. S druge strane i današnji svet je jako težak. Čovečanstvo ide ka potpuno novom obliku eksploatacije. Ide ka „novom“ robovlasničkom odnosu. Po mom mišljenju, mi danas nemamo ni dovoljno vremena ni dovoljno para, možda ni želje da izlazimo, ne čitamo dovoljno knjige, ne vidjamo se sa prijateljima, čak se i ljubav vodi putem neta. U takvim okolnostima nemate baš mnogo mogućnosti da razvijate hedonizam. Verujem da bi bilo više hedonista kada bi ljudi imali više uslova. Ne znam…
o Da li smatrate da je ljudima bliža patnja nego radost i da oni uvek  biraju ovo prvo?
– Ljudi se rađaju kao pozitivna, otvorena bića koja su, izgleda, u mogućnosti da uživaju, ali im život to ne dozvoljava. Svet je prepun sukoba, gladi, ratova, bolesti, ubijanja. Tu je i kapitalizam koji melje sve i degradira čoveka praveći  od njega mašinu i zatirući u njemu emocije i potrebu za lepim. On nam ubija pravo na slobodu, na demorkatiju i iznad svega on briše naše  pravo na izbor. A ako nam oduzmu prtavo na izbor – pitanje je šta od čoveka ostaje. Moramo da se do poslednjeg daha borimo da se to ne dogodi.
Dijana Dimitrovska

Intervju / Sreten Krstić, violinista

Talenat je grudva snega
autor:Dijana Dimitrovska

Nije lako biti dete u koje se mnogo polaže i od koga se dosta očekuje. Sreten Krstić seća se svog detinjstva kao neispunjene želje. Bez dečje igre. Seća se kako stoji kraj prozora vežbajući violinu i gleda decu koja napolju igraju fudbal…
– Meni je žao što nisam sa njima – priseća se .- Želim da trčim, da udaram loptu, da se smejem. Sećam se svog detinjstva i kroz miris smole železničkih pragova pruge koja prolazi pored kuće mog dede u Niškoj Banji…Tamo sam provodio detinjstvo.
O Da li su od vas roditelji mnogo očekivali?
– Moji roditelji, na moju sreću, nisu imali sindrom da imaju najpametnije i najuspešnije dete na svetu, tako da je sva unutrašnja motivacija bila prepuštena meni. Nisu me pritiskali ni svojim prirodnim željama da uspem, da budem među najboljima, nisu bili naravno ni nezainteresovani, nekako, imali su pravu meru.
O Koliko je stvarno teško biti talentovano dete i ići stalno na časove violine?
– Talenat je olakšavajuća okolnost, ali odlaženje na časove, tada, otežavajuća! Talenat vam, da kažem, olakšava rutinu koju morate da savladate.
O Da li ste kao dete znali da ste posebni?
– Bilo koji odgovor bi značio da sebe u stvari smatram posebnim, ali to nije tačno! Samo sam imao sreće da na mom umetničkom putu radim i učim od „posebnih“ ljudi.
O Detinjstvo je prošlo u radu, a mladost, kakva je bila?
– Divna…
o Kaže se da je samo 3 posto talenta, a sve ostalo rad i rad. Da li je tako i sa vama bilo?
– Taćno tako. Sam talenat bez upornosti, predanosti i velikog truda ništa ne donosi. On je kao mala grudva koja se radom zakotrlja i radom postaje sve veća i veća.
O Kako neko može da prepozna talentovano dete?
– Teško, jer se talenat retko pokazuje odmah u mladosti, potrebno je neko vreme da se on razvije. Većina ljudi verovatno i nikada ne otkrije za šta su zaista talentovani. To je baš tužno!
– Da li biste vi umeli da prepoznate dete talentovano da svira violinu?
– Nisam baš sto posto siguran!
O Šta bi laiku trebalo da znači kada se kaže da je neko sarađivao sa čuvenim dirigentima?
– Apsolutno ništa. Pitanje da li zna šta je u oopšte dirigent i koja je njegova uloga!
O Šta vi, konkretno, od dirigenta možete da naučite?
– Mnogo. Od stvarno dobrih dirigenata može da se nauči jako mnogo, ali, ne zaboravimo da je takvih jako malo!
O Da li nove tehnologije ulaze i u svet klasične muzike? U svet violine,npr.?
– Naravno. Ništa ne može da ostane začaureno i netaknuto u prošlosti. Uzmimo youtube. Uključite i slušate šta hoćete. Kome treba još i odlazak na koncert?
O Svirate na veoma staroj violini koju je izradio Nikolo Galjano. Šta to znnači za vas? Da li se ta činjenica oseća u zvuku, dodiru, ili vašem,pa i slušaočevom, posebnom osećanju?
– To je već malo komplikovanije pitanje. Važno je, ali je intimne prirode. Najkraće, ima razlike, ali ona nije presudna za jednog odličnog violinistu.
O Da li i u orkestru neko može da dobije posao preko veze? Ili je to jedna od retkih oblasti gde prolazi samo znanje?
– Ako govorimo o Nemačkoj, tamo je najbitniji i jedino odlučujući kriterijum kvalitet sviranja, jer vas ocenjuju kolege, znači oni sa kojima ćete eventualno provesti ostatak vašeg radnog veka, a ne neka komisija u kojoj sede ljudi koji o sviranju nemaju pojma, ali zato imaju i te kako puno interesa da proguraju svog nećaka, bratanca, ženu i ostale.
O Da li je Nemačka i dalje najbolja država za život ili ima „ nekih propusta”?
– Za život muzičara, definitivno, još uvek najbolja na svetu. Još koliko dugo, to je vežć drugo pitanje.
O U šta verujete?
– Za mene je Bog u ljudskoj duši, a ne izvan nje. U to verujem.
O Kada bi vam neko omogućio da saznate neku tajnu, koja bi to tajna bila?
– Ne znam. Ima ih previše…
O Šta mislite, kako i gde čovek treba da traži sreću?
– U sebi. Samo u sebi.
O Da li ste vi srećan čovek zato što ste se takvi rodili ili vas  nešto( neko) čini srećnim? Da li vas umetnost čini srećnim? Da  li je moguće da nekoga posao koji je savladao čini srećnim?
– Mislim da sam srećan čovek zato što sam se takav rodio i zato što me razni ljudi i, stvari, i umetnost čine srećnim. Da, i posao koji radim me itekako čini srećnim. Osećam se divno jer sam se pronašao u nečemu gde su me usmerili. To je vrlo neobično osećanje. Kao kad vam neko nepogrešivo pronađe koje vam odelo odgovara. Nepogrešivo su me usmerili ka broju, i boji, i kroju odeće koja mi pristaje. I zaista, osećan se divno u njoj. Duplo su srećni oni ljudi koji se osećaju zadovoljno i lepo u poslu koji obavljaju.
O Zašto ste vi umetnik, a onaj drugi violinista, nije? Koja je, dakle, ta bitna razlika između umetnika i izvođača?
– Svi muzičari su i jedno i drugo istovremeno. I umetnici i izvođači mogu biti čas jedno, čas drugo, ili istovremeno i jedno i drugo. Samo zavisi koliko dobro rade svoj posao i koliko često prelaze zamišljene crte izvođača i ulaze u oblast umetnosti.
O Na koji način čovek može da bude i ostane zdrav?
– Mislim da ima previše načina, zbog čega smo svi bolesniji i bolesniji.
O Da li se trudite da ostanete mladi?
– Ne trudim se. Nemam nikakvu formulu, ali ako ste „mladi“ u glavi, možda ćete i izgledati mladje…. možda! Ne znam. Tu nema nikakve garancije.
O Da li obožavate neku biljku, cvet možda, ili drvo…?
– Obožavam boje šumskog lišća u jesen, a najčešće ih gledam kroz staklo automobila, jureći pored njih. Tužno…
Dijana Dimitrovska
Biografija
Sreten Krstić je rođen 1953. godine u Beogradu.Violinu je počeo da svira u sedmoj godini. Od 1980.godine je koncertmajstor Minhenske filharmonije gde je sarađivao sa legendarnim dirigentom Serđuom Čelibidakeom. I kao solista sarađivao je sa diriginetima: Džejms Livajn, Zubin Mehta, Hiroši Vakasugi, Horst Stajn, Vaclav Nojman,Dimitrij Kitajenko. Karijera ga vodi u gotovo sve evropske zemlje i Japan, SAD i Rusiju. Snimao je za sve radijske i televizijske kuće u bivšoj Jugoslaviji, za bavarski radio, Zapadnonemački radio,BBC,Grčki radio, za diskografske kuće PGP,Thorofon, Arte Nova Classics i druge.Tokom 1985. utemeljio je Gasteig-Trio München, zatim 1996. godine Filhramonijski gudački sekstet, а 1999. kamerni orkestar Filharmonijski solisti čiji je umetnički vođa i postaje član Klavirkog trija Gelius.