Intervju/ Ratko Bozović

Ratko Bozovic.tifAutor: Dijana Dimitrovska

Život vraća koliko mu dajemo

Svi se mi jednog dana popnemo na životnu uzvišicu sa koje posmatramo mesto gde smo bili, duboko, dole, u nizini, put kojim smo se kretali, krivudav, oštar, katkad nepristupačan i trnovit, katkad miran, uokviren lepim rastinjem i, možda, rekom. Profesoru Ratku Božoviću pogled sa te uzvišice na vlastiti život izgleda kao lavirint u kome je tražio Arijadninu nit. Nekada mu se činilo da je uspeo da je pronađe, nekada da nije.
– Ali u tom sagledavanju svog života – kaže profesor Božović – uvek mi je bila najbliža Andrićeva ideja da nam život vraća samo ono i onoliko koliko mi drugima dajemo. Svestan toga, mogu da dodam i da mi je sve u životu, kao i on sam, veoma brzo prošao.
O Da li za nečim konkretno posebno žalite? Od toga što niste, recimo, napisali još jednu knjigu, ili preplivali Dunav, ili…
– Iza nas uvek ostanu nedovršeni računi. Želeo sam, još u mladosti, da napišem knjigu o Njegošu, s obzirom na njegovo sjajno anticipiranje autoritarnih sistema. Ali mi je to nekako – izmaklo. I to u promišljanju da uradim, danas, sutra…Baš ta oblast vladavine će mene u kasnijem životu potpuno preokupirati, njoj ću se posvetiti i stoga mi je još žalije.
o Čemu ste težili u životu i koju ste od vrlina osvojili?
– Po mom mišljenju, moja najveća vrlina je upornost i želja da započeto završim. Nedovršenost ostavlja dubok trag na ljudska htenja i zato sam bežao od nje. Radio sam na pronalaženju ljudskog hoću i mislim da sam uspeo da to pronađem.
O Od vrlina koje krase ljude ( hrabrost, poštenje, skromnost, dobrota, zahvalnost, saosećanje…) do koje se, po vama, najteže dolazi?
– Ne verujem u pojedinačne vrline. Mislim da su vrline povezane sa ljudskom složenošću i da one zajedno moraju biti udružene i izmešane kako bi zajedno branile čovečnost i ljudskost, u onom filozofskom smislu. Dobrota sama za sebe ne znači ništa. Dobrota, recimo, kao osobina koja znači primetiti pored sebe drugoga – ne može egzistirati sama. Mora se udružiti sa zahvalnošću vrlinom koja najbrže zadstareva, a koja znači imati saosećanje, a opet treba imati i empatiju – moralnu inteligenciju po kojoj moramo činiti drugome ono što bismo želeli da oni čine nama, i hrabrost, i poštenje i skromnost…Vrline zajedno čine čoveka.
O Koja je vaša najveća vrlina?
– Mislim da je to doslednost u odbrani vrtednosti života, ili, ako hoćete, moralnih vrednosti. Trudio sam se da ne budem između bivstvovanja i postojanja. Da sam ne budem jedno, a život nešto drugo. Trudio sam se da živim u skladu sa tim vrednostima.
O Da li znate u kom se pravcu kreće naše društvo i kako ga zamišljate za 50 godina?
– Naše društvo je anomično društvo. Destabilizovano i dezorijentisano. To je društvo u kome vlada haos, anarhija i bezakonje. Društvo u tranziciji koje traga i za putem i za putokazom, a nema niti puta, niti putokaza, niti ima sigurnost da to potraži. Za 50 godina vidim drugačije društvo od ovog. Doći će neki novi klinci koji nisu opterećeni balkanskim upornim nevaljalstvom.
O Da li možete da nam objasnite kako se dogodilo da iz našeg društva nestane morala?
– Naše je društvo doživelo moralno samoubistvo. Budući se to dogodilo, sasvim je logično da su iz njegove blizine nestale sve vrednosti. Posakrivale su se. Čekaju bolja vremena i sunce.
O Da li verujete da je upravo nedostatak morala doveo naše društvo u ovo bedno stanje u kome se nalazimo?
– Lično mislim da bez morala ne može da napreduje ni pojedinac, ni zajednica. Za preobražaj društva moral je neizbežan. Posebno za strukturalne preobražaje. Ako nemate moral, onda će u takvim društvima, kao kod nas danas, ako se „ne snađete” da ispadnete budala. Nema, nažalost, morala u ovom društvu. Zbog toga je moralan političar u balkanskoj kaljuzi nepotreban. Zato ih i nemamo, na kraju krajeva. A bez strukturalnih promena neće dobiti moralne političare, lekare, profesore, novinare ni buduće generacije. Moraju najpre da vrate moral i prave vrednosti.
O Šta se dešava sa društvom? Da li je to devijacija ili smo, prosto, u „tranziciji”?
– Naša je nesreća da smo u tranziciji koja traje neodređeno dugo i s neizvesnim ishodom. Čovek je objekat te tranzicije. Njegovu slobodu je apsorbovala sama tradicija. Tranzicija ukida slobodu izbora, sam izbor i samu slobodu. Tranzicija je vetar koji nas kao jesenje lišće baca od nemila do nedraga.
O Šta je po vama najvažnije da bi jedno društvo, koliko – toliko, bilo na zdravim osnovama?
– Da ima morala i da teži istini.
O Zašto stariji ljudi u proseku misle da je omladina koja dolazi najgora? Ili, zašto većina smatra da nam je omladina „ najgora do sada”. Da li je u pitanju psihološka varka ili je to prirodan tok razmišljanja starijih ljudi?
– Mislim zato što ne može da se pomiri sa tim daje njego vo vreme prošlo. Zato štpo je ukalupljen u svoje kalupe i svoje nekadašnje vrednosti i sve novo mu smeta.
O Da li pozne godine života koje su neminovne donose nešto lepo i šta? Zašto većina ljudi starost provodi u ogorčenju, ogovaranju dece i rodjaka, u nekoj težini, umesto u tim lepim tajnama koje sigurno postoje?
– To je zato što mi nemamo kulturu starenja. Kao što postoji priprema za mladost u školama, tako bi trebalo da postoji i priprema za starost. Stari ljudi bi trebalo, kada završe svoj radni vek, da se edukuju da nešto rade. Da se ne bi osećali beskorisno i zbunjeno. Celog života su radili jedan posao i odjednom, kad odu u penziju oni shvate da ne umeju ništa drugo da rade. Osećaju se bezvrednim i padaju u depresiju, sitničare, imaju stres. Zato bi trebalo da traže smisao postojanja, smisao da ujutru ustanu, da se raduju i da brane svoj identitet.
O Šta je za vas nekada bio smisao života, a šta je sada?
– Smisao je velika enigma. Postojanje bez smisla je najgora stvar za čoveka, pa i za mene. Prazno postojanje. Smisao postojanja je da se menjamo, da ne budemo okovani logikom biologije ili životinjizma.
O Ljudi jure karijeru i novac, častoljubivi su, sa preteranim egom, hvališu se, šepure se, a šta je, zapravo, najvažnije?
– Užasno mi smeta potreba da se svemu da titula. Svi imaju formalna zvanja iza kojih ne stoji ličnost. Takođe prezirem samovolju, naročito kada ti somovoljnici odlučuju o drugima. Pored samovolje posebno prezirem vlastoljublje , slavoljublje i pohlepu svake vrste. Za mene lično to je najstrašnija slabost ljudi.

O Da imate šansu da ( od tvorca) saznate tri tajne, koje bi to bile?
– Pitao bih ga da li postoji život posle smrti. Kako izgleda? Da li u svemiru postoje drugi ljudi? Da li su oni bolji od nas – ljudi na planeti Zemlji.

Dijana Dimitrovska
ISTINA

– Moja najveća potreba bila je da budem slobodan i da tragan za istinom. Smatram da samo slobodan čovek može da brani ljudske vrednosti. Kultura je u znaku Erosa i zato sam joj sklon. Politika je u znaku Tanatosa, koji predstavlja vlast, moć, gaženje, brutalnost… U sedištu mog bića je Eros i odbrana života.
Humor
– Humor je srce slobode. Nisam sklon ljudima koji ne umeju da se našale. Po osmehu takodje vidite da li je naše društvo zdravo ili nije. Ako se većina ljudi smeje, zdravo, ako je turobna – nije. Ne moram ništa da vam kažem. Izađite na ulicu i gledajte.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s