Razgovori o smislu

Intervju: Rambo Amadeus

 

      Društvo banalnih i površnih

 

Ima ljudi koji su spremni da poginu za trenutak slave. Oni uskaču pred kamere, mašu mahnito sa tribina, sanjaju svojih pet minuta. Slava opseda većinu, stremi joj ili zavidi onima koji je imaju. Zašto ljudi toliko žele da budu poznati? Koji je to poriv koji ih vuče da učine sve, često preko granice poniženja, da bi se pojavili na TV? Rambo Amadeus,u razgovoru za naš časopis, pošteno priznaje:
– Poznatost daje moć, i finansijsku i seksualnu, skoro kao vlast.
O Šta vi, iskreno, osećate kada ste pod svetlom reflektora?
– Vrućinu, dosta je vruće. Uglavnom sam fokusiran na ono što radim, na svirku, improvizaciju, komunikaciju s auditorijumom, nemam vremena da se samoreferišem u tim trenucima.
O Šta vam smeta u današnjem društvu?
– Smeta mi što se sve ceni kroz novac. Preko medija se stimuliše „ konzumerstvo”, potrošački mentalitet, banalnost i površnost.
O Da li ste ikada upoznali čoveka kome se divite? Ko je to, ako jeste?
– Divim se mnogim ljudima, većina njih se ne bavi javnim poslom. Ali evo, od poznatih, svakako, Isidora Žebeljan, naša fenomenalna kompozitorka. Slikar Vojo Stanić, jedriličar Milivoj Dukić…
O Zašto je naše društvo uplašeno stado?
– Ostala navika još iz doba Turaka, valjda… ne znam…
O Da li imate osećaj da ništa više nije istinito? Da je većina stvari laž,počev od proizvoda, znaja, tehnologije, do ljudi koji imaju brutalni lični marketing…?
– Živimo u tzv. “ Post truth society” . Istina više nije važna. Važan je naš doživljaj realnosti, još važniji virtualni svet koji nam se nudi. Ipak je mašta prva osobina koja nas razlikuje od životinja. One žive samo u pukoj, šturoj realnosti , prikovane za biološke zakone i nužnosti. Čovečanstvo je otišlo u neku višu, apstraktniju sferu u kojoj je istina sasvim marginalna.
o Da li imate recept kako da odrastao čovek koji je nešto i prošao – ne poludi od razočaranja, ogorčenja i nepravde?
– Ljudi previše prate žutu štampu i televiziju, gledaju reklame, na kojima su neki bogati lepi, srećni ljudi, sve ih to zajedno baca u depresiju. Mentalna higijena je nužna, čuvati se štetnih sadržaja, naročito TV reklama, posvetiti se prijatnim korisnim sadržajima, naravno i raditi posao koji volite. Ako baš ne možeš da biraš posao, možeš hobi, možeš da struktuiraš slobodno vrijeme.
Treba se truditi da mi drugima, slabijima od sebe, deci, na primer, ne pravimo nepravdu, i…količina nepravde u društvu će se drastično smanjiti.
O Kada se sagledaju iskustvo i razum, da li ste, sa ove distance, za to da čovek treba da ćuti dok ne prođe „nevreme” ili uvek, uvek treba da se buni?
– Čoveku ne sleduje ništa što nije stekao pregovorima. Stalno treba pregovarati, boriti se za svoja prava.
O Da li se vi bunite? Kako? Protiv čega?
– Ne bunim se, nego pregovaram, svakodnevno. Ako dodje do toga da se bunim, to samo znači da nisam mudro pregovarao prethodno, ili da je dogovor iznevjeren.
O Da li ste prodavali svoje ideale za interes?
– Da, radio sam za novac na nekim estradnim proizvodima koji mi se uopšte ne dopadaju, koji su suprotni mojim uverenjima. Nisam ponosan na to. Možda može da mi se oprosti jer sam bio mlad. Bilo je to devedesetih.
O Da li ste stradali nepravedno?
– Ko nije? Ipak, mnogo manje nego da živimo u džungli, gde bi svi bili samo plen jačem.
O Da li verujete da čovek koji počini zlo može mirno da spava? Ili, drugačije rečeno, da li on može sebe da ubedi da nije činio zlo uprkos tome što ga je činio?
– Naravno, u tome je i štos. i Hitler je bio ubijedjen da čini izvanredno plemenit posao za Nemačku. Put do pakla popločan je dobrim namerama, nije uzaludna ta izreka.
O Da li ste vi srećan čovek?I da li ste upoznali nekog stvarno srećnog?
– Da, da, naravno. Sama činjenica što sam živ je već pola moje sreće. Za ovu drugu polovinu se nekako dovijam sam.

o Šta je jače, dobro ili zlo? I zašto?

Čim postojimo, čim se svi zajedno ne pržimo u paklu ili ne gušimo u besmislu nepostojanja jasno dokazije da je jače dobro.

O Da li ste iz prve ruke videli da je nekoga ko je činio zlo u životu stigla zaslužena kazna?

– Uf, to je vrlo klizav teren. Ponekad sam video da je neko imao dobru nameru, a svojim delanjem uzrokovao veliko sranje, po nekad neko učini nešto što je loše, pa ispadne u stvari dobro po okolinu.
Zločin i kazna, velika tema. Ja se ne usudjujem da sudim drugim ljudima, samo pazim da sam ne budem neuvidjajan, bahat, nemaran, jer te osobine znaju da uzrokuju drugima štetu.
O Da li verujete da ljude stigne zaslužena kazna? I obratno, da budu nagrađeni za dobro delo?
– Pa, ljudi koji čine dobro, istog trenutka su nagradjeni veoma lepim osećanjem, koji ni sa čim ne može da se uporedi. Stvar je tako regulisana na hormonskom nivou , čini mi se.
– Ne znam za ove što čine zlo, ali primećujem da dosta ljudi koji krše zakon zaglave u zatvor, to je sasvim dobra civilizacijska tekovina.
O U šta vi verujete: u ljudskost, u lepotu, u tvorca, u prirodu, u boga, u Boga…?
– Verujem u ljudski rod, jer bližeg roda od toga zaista nemam. Verujem u civilizacijske tekovine. Točak, vatru, struju, vakcinu. Nauku.
O Da li se nama samo čini da onaj ko je gazio preko drugih, ko je krao, otimao, ko se na prevaru obogatio – živi normalno i lepo?
– Pojma nemam, nisam zalazio u kuće i intimu ljudi čije ponašanje ne cijenim. Znate, krokodilu je sasvim lepo kad proguta nevinu srnu i vari je kulirajući u mlakoj vodi močvare. Ali ja se nikad nisam divio krokodilima.
O Šta je vaš smisao života? Zbog čega ste vi rođeni?
– Meni je smisao da povećam količinu sreće u kosmosu. Uključujući i moju ličnu, naravno. Ne verujem u koncept žrtvovanja za druge, taj koncept se iscrpi jako brzo.

Dijana Dimitrovska

Intervju / Vladimir Kulenović, dirigent

autor: Dijana Dimitrovska

Jedno je istinito, ostalo je kopija

Vladimir Kulenović dugo već živi u Americi. Dovoljno dugo da nostalgija postane jaka. Amerika je njegov dom, kaže, 18 nostalgičnih godina. I od svega što je nekada imao u domovini, najviše mu nedostaje ono čega više nema. Nedostaje mu zemlja u kojoj se rodio, Jugoslavija. Bila je to zemlja bez granica, sa mnogo nacija. Upravo ono što Amerika ima.
– Ono što mi se najviše dopada u Americi je isto to što mi se dopadalo u staroj Jugoslaviji – kaže unuk čuvenog pesnika Skendera Kulenovića. – To je lepota različitosti. Država u kojoj mnogi narodi žive zajedno.
o Šta znači biti muzički direktor Lejk forest simfonije iz Čikaga?
– Znači da imam šansu da napravim pozitivan doprinos muzičkom svetu i svom okruženju. Već sam tri godine sa ovim divnim orkestrom i zajedno postižemo značajne stvari, zaslužene visokim nivoom naših izvodjenja. Ove godine ćemo snimiti prvi CD, sledeće drugi, i radimo na jednom značajnom dokumentarnom projektu koji će biti od važnosti za muzički svet. Nadam se da ćemo kroz nekoliko godina ostvariti san na kome već radim, a to je da izgradimo novu, veliku koncertnu dvoranu.
O Uvršteni ste bili, svojevremeno, u 6 top mladih američkih dirigenata. Šta je to značilo za vašu dalju karijeru?
– Dalo mi je šansu da me značajni orkestri vide i odluče da li će da me pozovu. Jako sam bio počastvovan pozivima nekoliko najznačajnijih orkestara u Americi: Čikaga, San franciska, Hjustona, Indianapolisa i drugih.
o U vašoj porodici svi su muzičari, mama – klavir, tata – kompozitor, vi – diregent. Da li ste oduvek želeli da budete diregent i da li su vas roditelji malo „ pogurali” u tom pravcu?
– Moji dragi roditelji su mi dali slobodu izbora.
O Da li se u Americi orkestri suočavaju sa praznim sedištima?
– To je, izgleda, cikličan proces, ali, generalno, odgovor je “da”. Statistički, publike se smanjuju.
o Da li je karta za, recimo, koncert Čikaškog simfonijskog orkestra u Americi skupa u odnosu na standard?
– Mnogo je jeftinija od karata za bejzbol,recimo, tako da mislim da je fer.
o Šta je izazov za jednog dirigenta?
– Sve je izazov. Ali izazov je sam po sebi prilika, tako da je to sjajno.
o Da li kao neko ko gleda Srbiju sa strane, znate šta je potrebno našoj zemlji da bi ona postala relativno pristojna zemlja?
– Ja nisam dovoljno pametan da odgovorim na to pitanje.
o Šta je bitna razlika između prosečnog Amerikanca i prosečnog Srbina?
– Ne postoji nikakva razlika izmedju prosečnih ljudi.
o Da li je dirigent harizmatičan zato što je svojevrsni komandant orkestru ili je harizmatičan samo ako to njegova ličnost ima?

– Ako morate da komandujete to znači da u vama nema harizme. Ako ima, zasto ga onda uništavati komandovanjem?
O Čemu onda služi dirigent ako ne komanduje, ne koordinira, ne uskladjuje orkestar…?
– Mi prevashodno predstavljamo kompozitora, ideju dela, i time ujedinjujemo ljude orkestra u unisoni „glas”. Takodje, imamo ulogu da budemo lideri organizacija koje vodimo u sklopu društva kojima „služe”.
o Zašto su žene manje harizmatični dirigenti od muškaraca?
– Iz korena se ne slažem sa vašom insinuacijom o ženama. Mislim da svako ima jednaku priliku da bude harizmatičan.
O Navedite, molim vas, primer harizmatične žene dirigenta?
– Marin Alsop, Susana Malki, Xian Zhang, Jane Glover…
O Da li se harizma stiče rodjenjem ili radom, oblikovanjem, trudom, umećem, promišljanjem…?
Svim navedenim. Jedina neharizmatična osobina je lenjost.
o Šta, po vama, znači dobar umetnik? Ili, koja je to razlika između nekog ko je završio muzičku akademiju, recimo, odsek klavir, i vrhunskog pijaniste?
– Nije moguće biti dobar, loš ili odličan umetnik. Moguće je biti umetnik, ili ne biti umetnik. Po tome, dezignacija ( označivanje) umetnika nije kvalitetivna već egzistencijalna. Mi smo samo onoliko vredni koliko naše najskorije izvodjenje, i da bismo bili umetnik, to izvodjenje mora da bude potpuno.
O Kažete, dakle, da nema razlike kada, recimo, Šopena izvodi Petar Petrović ili Nataša Veljković?
– Ne, to nisam rekao. Petar Petrović, Nataša Veljković, Vladimir Horowitz i Evgeny Kissin su svi različiti – i samim tim će uvek biti razlike izmedju različitih izvodjača. Ovo nije olimpijada.
O Kako vi, recimo, kao dirigent znate da je neko vrhunski izveo Šopena, a neko solidno? Da li je sviranje na nekom instrumentu prosto zanat – kao i svi drugi ili je potrebna i neka dodatna
čarolija?
– Razlika u reprodukciji ili fotografiji velikog slikarskog dela, recimo, prema originalu je očigledna i ogromna. Jedno je istinito i iskreno, a drugo kopija. Tako je i sa izvodjenjima muzike.
o Zašto klasični muzičari ne mogu da slušaju – naješće, drugu vrstu muziku?
– Ja zaista verujem da ne postoje „vrste” muzike. Ali, zato znam da postoji jako precizna razlika izmedju muzike i organizovanog zvuka. Ono što je muzika, dolazi od muze, od inspiracije koja potiče iz jezgra univerzalne istine, u koje se vraća u društvu posvećenog i očaranog slušaoca. Organizovan zvuk je samo na površini, i lično me nikad nije privlačio.

o Koju muziku nikako ne volite?

– Ja volim muziku, sve ostalo mi nije interesantno.

Dijana Dimitrovska
Antrfile
Tri tajne
O Da možete da pitate tvorca da vam otkrije tri tajne, šta biste ga pitali?

– Apsolutno nista. Ne bih sebi uskratio užitak truda gotovim rešenjem.

Biografija

Vladimir Kulenović se školovao u Beogradu, a zatim na Bostonskom konzervatorijumu na kome je kao prvi student generacije diplomirao klavir i dirigovanje. Magistrirao je u klasi čuvenog Gustava Majera i Marin Alsop. Usavršavao se na majstorskim kursevima Kurta Masura u Njujorku, Verbieru i Bonu. Nakon završetka postdiplomskih studija na Džulijardu pod mentorstvom Džejmsa Deprista i šefa dirigenta Njujorške filharmonije Alana Gilberta, Vladimir Kulenović je postavljen za zamenika glavnog dirigenta Simfonijskog orkestra i opera države Juta kao i za glavnog dirigenta letnjeg muzičkog festivala u gradu Kjoto, u Japanu. Danas spada u vodeće dirigente sveta, sarađuje i nastupa sa simfonijskim orkestrima na tri kontinenta: u Americi, Evropi i Aziji. Trenutno je šef dirigent Simfonijskog orkestra Lejk Forest, Čikago.