Milivoj Dukić, jedriličar

Razgovori o smisluNaslov: More leči i zabavlja
Autor: Dijana Dimitrovska

Kakav god talas da ga ponese, on je na vrhu, nikako ispod. On jedri spretno i brzo, upravlja jedrilicom kao da je deo njegovog tela, oseća vetar i struje i ,uopšte, na moru se snalazi kao na kopnu.
Roditelji Milivoja Dukića izgleda da su znali da će mali kad poraste biti najbolji jedriličar – sa Cetinja, gde su živeli ,spustili su se na more, u Herceg Novi. Tu je Milivoj naučio, kako u šali kaže, prvo da jedri, a onda i da pliva.
Isto u Jadranskom moru, samo malo severnije, u Hrvatskoj, na Hvaru, imao je svoje vatreno krštenje: prvi put se takmičio. Imao je 10 godina. Do tada, kao i svaki dete, bojao se mora i pogleda u dubinu.
– Krštenje sam imao na svojoj prvoj medjunarodnjoj regati na Hvaru, 2003 godine. Bilo nas je četvoro u ekipi. Ja sam bio najmladji. Naš trener je ostao na obali. Nismo imali, zbog nedostatka novca, gumenjak kojim nas obično trener prati na takmičenjima. Te sedmice vetar je bio ekstremno jak, a mi smo bili sami na moru. Trener nas je pratio dvogledom sa obale koja je bila udaljena 4 milje. To nam se tada činilo kao da je udaljen 40 milja. Bio sam uplašen, zaista. Ali, istovremeno, tada sam probio svoj prag straha za jak vetar. Posle toga sam imao puno više motiva za jedrenje i više se nisam toliko bojao.
Sa manje straha i više motiva, uspesima su bila odškrinuta vrata. Otvorila su se skroz kada je Milivoj naučio da sluša vetar i struje. Kada je postao i sam deo mora i prostranstva – počeo je da pobeđuje. I ljude i more i nevere. A, da li ih se bojao?
– Imao sam čestih susreta sa nevremenom – kaže Milivoj.- Jedriličarstvo je sport direktno vezan uz prirodu, to traži od mene da se konstantno prilagođavam vremenskim uslovima sa kojima se suočavam. To ujedno i znači da je jedriličar dobar onoliko koliko brzo uspe da se adaptira na nove uslove.
Treba li reći da se Milivoje fantastično dobro adaptirao?! Ipak, boravak na moru doneo mu je i neke strašne trenutke. Koji je bio najgori?
-Bio je to momenat kad sam bio previše tvrdoglav da poslušam trenera – priča nam.- Dan je počeo sa suncem i dobio sam savet od trenera da ne idem na otvoreno more jer će se vreme u toku popodneva pogoršati. Na moru vam je tako, nikada ne možete dati dužu prognozu, menja se iz časa u čas. Nisam poslušao i odlučio sam se da krenem po svome. Kada sam došao blizu ostrva Mamula okrenuo sam se prema Herceg Novom i video crni oblak sa kišom koji ide prema meni. Shvatio sam da sam pogrešio i odlučio sam da nadjem zaklon. Oblak sa kišom je došao velikom brzinom, grmelo je svuda oko mene. Bilo je strašno. Momenat koji je obeležio taj trenutak je munja koja je prostrujala 100 metara ispred mog broda. Posle toga mi je bilo jasno zašto se slušaju stariji. Ćutao sam šćućuren i uplašen na jedrilici i kao da me sunce ogrejalo kada sam video trenera kako dolazi po mene. Vratili smo se u klub srećni. Taj trenutak ostao mi je urezan u sećanje kao jedan od najtežih.
Svaka medalja ima dve strane. Ružne se pamte i iz njih se izvlači pouka, a dobre? Dobre mame osmeh za sva vremena.
– Moj najbolji trenutak je poslednja regata finala Evropskog juniorskog prvenstva gdje sam završio prvi i time osvojio drugo mesto u generalnom plasmanu medju najboljim juniorima Evrope – kaže sa osmehom Milivoj Dukić. – A onda učešće na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. i Rio 2016.godine bili su odličan pokazatelj kvalitetnog rada.
Milivoj Dukić jedan je od najboljih jedriličara na našim prostorima. Najbolji znaju šta je to što presudi da je neko prvi a neko drugi, ili deseti? Ta, mala – velika razlika?
– Ja mislim da je tajna najboljeg što nikada ne odustaju. Jeste tu presudna i motivacija i odlučnost i istrajnost i vera i ljubav, ali najjača je misao: Nikad ne odustaj!
Da bi neko bio najbolji u nečemu što radi podrazumeva se da mora da voli, veoma da voli to što radi. Milivoje obožava jedrenje i more. Možda najviše zbog toga što ga osećaj na moru dok jedri čini neponovljivo slobodnim i srećnim.
– Taj osećaj slobode i neograničenih misli, to je nešto fantastično. Ispunjava te celim bićem – kaže on.
Mnogo je priča ispričano o moru, ali svaki čovek je nova priča. Na velikoj vodi svako može da nauči mnoge stvari. Sam sa sobom čovek ima mnogo vremena za razmišljanje i, jednostavno, to vreme posvećuje nekom samorazvoju.
– Od mora sam naučio da poštujem prirodu, a kao nagradu za to dobio sam slobodu.
Sloboda misli, sloboda pogleda, zvuka mirisa, slobodu da bude čovek. More je život za jedriličara, ne krije to, a smisao njegovog života stoga nije teško nazreti:
– Veoma sam zahvalan na svemu što imam, i to osećanje zahvalnosti čini me veoma srećnim. Trudim se da budem bolji sportista ali i bolji čovek zato što znam da te dve strane moraju istovremeno da se razvijaju.
Zato su za Milivoja najdragocenije ljudske vrline poštenje, hrabrost odlučnost i volja.
Milivoje Dukić mnogo vremena prodvodi na moru i, nema sumnje, da ostatak života neće provesti „ na planini ”. Jednom mornar – uvek mornar. More daje smiraj, mudrost, more uči i, sa mora se mnogo bolje vidi kopno i sve ono što nas na kopnu tišti i muči.
– Često se desi da imate probleme koji vas jednostavno zatrpaju i uguše – otkriva Milivoj Dukić.- A onda se otisnete na more i sa pučine vidite da ti problemi nisu uopšte toliko veliki! Odatle vam sve izgleda mnogo bezbačajnije i manje. Zapravo shvatite da more – leči.

Dijana Dimitrovska

Neobično

– Najneobičniji trenutak je bio kad mi je trener saopštio, posle treninga, da je ajkula plivala na 20 metara od mene. Bili smo na Evropskom prvenstvu na Las Palmasu(Gran Canaria,Atlantski okean).
Ljubav
o Da li loš čovek može da voli?
– Sigurno,samo ima druge norme verovanja i ponašanja.

Društvo

O Sa kim ni po koju cenu ne bi voleo da se nađeš u istom čamcu?
– Sa osobom koja je jednako nestrpljiva kao i ja.

Marina Kovačević, rediteljka i profesor književnosti

autor Dijana Dimitrovska

Razgovori o smislu

Naslov: Umetnost može da promeni svet

Autor: Dijana Dimitrovska

Većina ljudi zna da svet može da bude bolje mesto za život, a Marina Kovačević,rediteljka i doktorant na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, svojim radom to i postiže. Ona veruje da umetnost ne samo da menja svet – nego i svest. I to svest zatvorenika. Sa psihologom Dubravkom Radusinović i filologom Marijanom Gligorić u Centru za rehabilitaciju imaginacijom, čija je direktorka, Marina daje šansu zatvorenicima koji glume u predstavama da budu ono što nisu ni slutili da mogu biti – potpuno drugačiji ljudi.
– Mnoga istraživanja i iskustva govore da umetnost kao prostor kreativnog istraživanja daje odlične rezultate u obnavljanju i reosmišljavanju identiteta – kaže Marina Kovačević.- Praksa koju sam sprovela sa osuđenicima iz Okružnog zatvora u Beogradu, radeći na pozorišnoj predstavi po romanu Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”, projektu dramatizacije stripa „Alan Ford”, pa i kasnijim projektima, dokaz su te tvrdnje.
O Na koji način umetnost utiče na zatvorenike?
– Umetnost, posebno dramska, pruža priliku za promenu identiteta. Oni prihvataju ulogu i kroz nju bivaju ono što nisu ni slutili da mogu biti. To su ljudi koji najčešće dolaze iz disfunkcionalnih porodica, neki od njih su odrastali u teškim okolnostima, često bez imalo ljubavi, a umetnost kao teren ljudskosti gde smo svi jednaki, i gde nema razlike između dobrih i loših, svi isto volimo, patimo, stradamo, istom se nadamo, nudi mogućnost da zajedno osmišljavamo nove priče. Nije na nama da sudimo o njihovim delima, već da probudimo ono dobro u njima, a umetnost je put u takve promenen.
O Ko je jači u smislu promene, ljubav ili umetnost?
– Divan je osećaj kada u ljudima probudite kreativni potencijal za koji nisu bili svesni da postoji, ili je bio blokiran svakodnevnim teskobama. I kada to postane njihov smisao, a ne sivilo zatvorske svakodnevnice, kada vidite sa koliko se žara daju, u želji da budu bolji, morate biti zadovoljni. Sve su to dokazi koliko rehabilitacija kroz umetnost može biti efektna i uspešna. Ovakvi projekti su korisni i za ljude koji u njima učestvuju, a i za zajednicu jer je svima cilj korekcija ponašanja i smenjenje kriminaliteta.

O Šta je to što čovek mora da ima u sebi da bi mogao, ma koliko zgrešio, da se popravi?
– Vera. Prvi korak je učvršćivanje vere da do promene može da dođe. Sve mora početi od uvida, saznanja da se u dubinama sopstvenog bića začinje i dobro i zlo i da se samo sopstvenom odlukom može postići željena promena stava i pogleda na svet. Svaka kazna stvara u čoveku osećanje izopštenja, izgona i konačne osude koju društvo i zakon izriču. Samo prepoznavanje i prihvatanje sebe i vera u boljitak vode promeni. Tada i dolazi do preumljenja, katarze.

O Da li verujte da negde, na ovom svetu, postoji zaista čista duša koja nije nikada pomislila da uzme tudje, da ukrade, prevari, slaže…?
– Ja mislim da se svi ljudi rađaju sa prirodom dobra, a od spoljašnjih uslova: vaspitanje u porodici i školi, telesno-duševna nasledna konstrukcija, ali još više od ličnog napora i neprestanog rada zavisi do kog stepena ćemo razviti tu svoju prirodu. Nema ni umetničkog talenta bez neprekidnog rada na usavršavanju tog talenta. Dobra, čista priroda je usađeni dar dat svakom čoveku u trenutku rađanja. Od čoveka kasnije zavisi koliko će se otvoriti za očuvanje tog ideala.
O Šta menja ljude?
– Ljubav prema sebi i drugome, prihvatanje sebe i drugih i empatija kao sposobnost deljenja i učestvovanja u emocijama i osećanjima drugih, odnosno pomaganje saosećanjem. Menja nas kada ne pothranjujemo negativna scenarija maštom već sposobnošću imaginacije koristimo za pozitivnu misao i konstruktivna rešenja. Kada upoznajemo sebe, a upoznavati sebe znači imati svest o pozitivnim i negativnim aspektima sopstvenog ispoljavanja. Do takvih uvida možemo doći sami, ali će nam u najvećem broju slučajeva biti potrebna nečija pomoć. Menja nas kada smo dobri prema drugima. Kada kažem ljubav prema sebi ne mislim na samoljublje, jer to znači nekritičko obožavanje sebe. Čovek koji voli i prihvata sebe u stanju je da voli i prihvati drugog.
O Da li , po vama, čovek koji je počinio zločin može da bude srećan? I šta on sve treba da savlada da bi to postigao?
– Niko se ne rađa kao nasilnik. To je naučeno ponašanje. I najteži prestupnici su nekad bili deca. Ako bismo svako dete učili da je vredno ljudsko biće koje zaslužuje da bude voljeno, ako bismo ohrabrivali njegove talente, dobili bismo i transformaciju društva. Začetak ovih promena leži u našoj svesti. Kada bismo bili u stanju da iscelimo bol i agoniju njihovog nedostatka ljubavi, oni više ne bi imali potrebu da kažnjavaju društvo.

Dijana Dimitrovska

Psi
– Psi u zatvoru odlična su metoda za razvijanje empatije i veze sa drugim bićem, jer ti ljudi često napolju nemaju nikoga, a mi želimo da se ti ljudi u društvo vrate bolji i manje oštećeni. Psi udomljeni zahvaljujući zatvorenicima doveli bi do mirnije sredine jer bi bio smanjen broj nesocijelizovanih pasa. Osuđenici bi radili socijalizaciju pasa lutalica. Dakle, rešili bismo dva problema: zbrinjavanje pasa sa ulica a osuđenik bi dobio najboljeg prijatelja, kao i zanat u rukama kad izađe iz zatvora – instruktor za socijalizaciju pasa. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde ima razumevanja za ovakve ideje jer im cilj nije osveta već korekcija ponašanja.

Deca

– Verujem da je od suštinske važnosti da odmah zaustavimo zlostavljanje dece. Zlostavljana deca imaju nizak nivo samopoštovanja, pa neretko izrastu u ljude sklone nasilju. A onda društvo, ne ulazeći u uzroke problema, nastavlja da ih kažnjava i kao odrasle. I onda se čudimo što ne možemo da izgradimo dovoljno zatvora, da donesemo dovoljno zakona, ni da preduzmemo dovoljno akcija protiv kriminala, kad su zločin i kriminal neprestano u žiži interesovanja.

Osuđenici

– Osuđena lica su takođe ljudi, deo su ovog društva i kao takve ih moramo prihvatiti. Ja se zalažem za davanje šanse da kroz postojanje ovakvih programe, osuđena lica razviju nove osobine i kreativne veštine, a samim tim i drugačiji pogled na svet, čime povećavamo šansu da se vrate u društvo bolji i manje oštećeni. Privilegije je svedočiti kako im umetnost pruža šansu da naprave nešto konstruktivno što kasnije mogu primeniti na svoj život. Sada počinjemo rad u ženskom zatvoru u Požarevcu, takođe rehabilitacija kroz nove metode rehabilitacije.
Amerika
– Imali smo premijeru filma u Njujorku na međunarodnoj naučnoj konferenciji, a potom obišli nekoliko američkih federalnih zatvora gde je film postao deo programa rehabilitacije američkih osuđenika u Mičigenu, Kentakiju i Sen Kventinu. Na ovo sam jako ponosna jer su se prvi put povezale američke i srpske institucije na ovom novou. Mi ne nazadujemo za američkim zatvorima u poštovanju ljudskih prava. Oni imaju strožu hijerarhiju kazni, ali i odlične programe rehabiltacije osuđenika. Jedan od tih programa je rehabilitacija kroz asocijalizaciju pasa sa ulica. Ideja je da koleginica iz tima, Dubravka Radusinović i ja budemo deo inovativnih praksi u rehabilitaciji i resocijalizaciji marginalizovanih grupa u Americi.

Intervju / Daniela Komatović, dizajnerka nakita

Intervju Daniela Komatovic

Intervju

Naslov: Bar jedno dobro delo dnevno

autor: Dijana Dimitrovska

Čovek se zaljubio u zlato, već na prvom susretu, izgleda – za sva vremena. Od kada je otkriveno do danas zlato nije izgubilo ni uncu na svojoj popularnosti. Još kada se od njega napravi dobra ogrlica, kopča, šnala ili kakav drugi originalan nakit – dobija neprolaznu vrednost. Daniela Komatović naša dizajnerka rodom iz Praga, „ udata Srpkinja” traga za neobičnim oblicima pokušavajući da plemenitom metalu da bezvremenost. I to joj odlično ide od ruke.
Na poslednjem takmičenju A’Design Award & Competition s u Italiji – njena kolekcija nakita postala je „neprolaznost”: osvojila je prvu nagradu za dizajn.
– Konkurencija je bila jaka – kaže u razgovoru za naš časopis. – Za sezonu 2016/2017, u uži krug takmičenja odabrano je 9074 dizajnera iz 97 različitih disciplina, medju kojima je i kategorija „nakit, naočare i sat“. Međunarodni žiri od 173 člana, sačinjen je od priznatih, internacionalnih dizajn profesionalaca, profesora i predavača iz oblasti umetnosti i dizajna, uvaženih novinara, iskusnih preduzetnika i poznavalaca tržišta. Ja sam dobila zlatnu nagradu konkretno za nakit iz kolekcije „Eye To The Soul“ u obliku oka, simbola boga Hora – zaštitnika Egipta, što čini nakit iz ove kolekcije zaštitnom amajlijom. Pobednički prsten od zlata sa safirima iz ove kolekcije može da bude istovremeno i privezak, tako je izdizajniran.
O Nakit od zlata , dakle, ne samo da nije prevaziđen nego i ne pokazuje nameru da se to dogodi?
– Zlato kao materijal dodaje svakako nakitu na vrednosti, on od njega napravi nešto vanvremensko, skupoceno, nešto što se nasleđuje, tako da je originalan autorski nakit od zlata sa neprolaznom vrednošću pun pogodak. To je i razlog zašto je moj nakit izrađen samo od ovog plemenitog metala. Ne radim nakit od drugih materijala, samo od 14 ili 18 k zlata. Često koristim crni rodijum, kojim zlatan nakit prevlačim.

O Taman kada se pomisli da je i kreiranje nakita ,,ispričana priča“, pojavi se nova forma?
– Uvek postoji mogućnost novog otkrića u svakoj vrsti dizajna, uključujući i kreiranje nakita. Nakit ne mora da bude samo ukras ili propratni asesoar, on može da bude i umetničko delo, odnosno skulptura, tzv. skulpturalan nakit. Tu ne postoje granice, mada po meni, dizajner bi trebalo da kod nakita uzima u obzir uvek i funkcionalnost, odnosno, podesnost za nošenje. Po meni, on treba da se nosi, a ne da je samo negde izložen, a zbog nepogodne forme je, u stvari, nešto što ne može da se nosi. Tu se gubi poenta nakita.

O .Šta se danas u svetu nosi?

– Što se nakita tiče, on nije mnogo podložan sezonskim modnim trendovima, kao odeća. Zavisi više od stila koji preferirate. Kod minimalističkog nakita sa jednostavnim, čistim formama, koji ja dizajniram, uvek je u pitanju geometrija.

O Šta za vas znači imati dobar komad nakita? Šta je to, konkretno?

– Odabir nakita kojim želimo da usavršimo modnu kreaciju, za koju smo se odlučili, ne treba nikako potcenjivati, jer on može i dosta toga da kaže o nama. Ja dajem prednost jednom vrednom, svojom formom upadljivom, dizajnerskom komadu, koji se uklapa u bilo koju modnu kreaciju, ali, koji je izrađen od plemenitog materijala, što ga čini luksuznim, a koji se ne izgubi u gomili drugog nakita raznih stilova. Uz takav komad vam ništa više od nakita ne treba, jer je dominantan. Preferiram jednostavnost i minimalizam u svemu, da li je to odeća, nakit, hrana ili prostor u kom živimo. Smatram da čoveku ne treba previše stvari, u kojima se na kraju izgubi, da bi živeo kvalitetniji zivot.

O Da li postoji neki nakit koji biste vi baš želeli da imate? Šta je to?
Kako izgleda?

– Ja imam tu divnu mogućnost da sebi mogu takav nakit sama da osmislim, tako da sam već srećna vlasnica nakita iz snova, moram neskromno da priznam. A opet, ne mogu da kažem da mi je neki komad iz moje kolekcije omiljeniji od drugih, sve ih volim, jer svi su lepi na svoj način. Svaki ima svoju priču.

O Šta odredjuje da li će odredjeni nakit doživeti svoj uspon?

– To je zanimljiva forma, dizajn, neka atipičnost, neobična priča, funkcionalnost, svakako i kvalitet izrade, a, ako je u pitanju drago kamenje, ni njegov kvalitet ne treba potcenjivati. Na mom nakitu drago kamenje igra glavnu ulogu, zato na njegov kvalitet obraćam veliku pažnju jer ono uglavnom određuje vrednost takvog nakita. Moj pobednički nakit je imao atipičan oblik sa sakrivenom simbolikom i neobičan način ufasovanja tri safira „princess“ oblika u kocku. Mislim da je i kombinacija boja, koje sam izabrala, crnog rodijuma i žutih safira, tu odigrala svoju ulogu pri odlučivanju žirija.

O Čovek je od pamtiveka fasciniran zlatom. Da li je to do danas tako?

– Pre bih rekla da je čovek fasciniran više, dijamantima i to dandanas traje. Ipak dijamanti imaju svoju neprolaznu, prirodnu lepotu i uvek će je imati. Ja doživljavam zlato samo kao vredan plemenit materijal, koji služi da ostvari moje ideje kao dizajnera jer mu dajem konkretan oblik.

O Objavili ste kuvar dok ste još živeli u Češkoj. Zašto?

– Oduševljena sma hranom u Srbiji. Poželela sam da ovu izvanrednu kuhinju predstavim i Česima, jer način na koji mi pripremamo hranu je drugačiji. Kuvar se zove „Balkanská kuchyně“ odnosno „Balkanska kuhinja“. Generalno, volim da kuvam i pečem i volim da mi jelo bude, kako vi kažete, „na kašiku”. Tako, pre svega, doživljavam srpsku kuhinju. Puno povrća, kvalitetnog mesa, pasulja i ljutih papričica, koje obožavam.

o Koliko uopšte čovek danas u svetu može da se hrani zdravo?

– Ponuda postoji, zavisi od samog čoveka, koliko mu je bitno da takvu hranu uzima i da li je raspoložen u nju investirati. Ja se pridržavam nekog, već godinama, postojećeg modula zdrave ishrane, koja mi prija. To je puno raznog povrća, voća, krompir, riža, mahunarka, a od mesa, pre svega, riba, orasi i kvalitetno ulje. Izbegavam dimljena mesa, salame i kobasice, preslanu i prekuvanu hranu, pecivo i slatkiše, osim kvalitetne čokolade i sladoleda, kojima prosto ne mogu da odolim.
O I koliko može da bude zdrav?
– Pa, dobra hrana i bilo koja vrsta sporta, dobra su kombinacija za zdravlje. Ja konkretno vozim rolere, biciklo, volim hodanje i dugačke šetnje, a zimi skijam. Život pun ljubavi, dobrih odnosa bez svađa i bespotrebne ljutnje, kvalitetno okruženje, pravi prijatelji, dobar posao ili hobi, koji će vas ispunjavati i donositi osećaj zadovoljstva. Bar jedno dobro delo na dan.

o Koje je za vas najlepše mesto na svetu?

– Nisam imala mnogo prilika da putujem, jer puno radim i imam puno obaveza. Ali, ipak, mislim da najlepše mesto na svetu je tamo gde ćete se pronaći. Da li je to Pariz ili Kulungugu – potpuno je nebitno.

Dijana Dimitrovska

Čehinja

– Rodila sam se u Pragu i češkog sam porekla. U Beograd sam došla sa suprugom Srbinom, koga sam upoznala u Pragu, da živim i ostvarim svoje snove, i nisam pogrešila. Srbija je jedna predivna, zanimljiva zemlja, za mene jako inspirativna, sa zdravom, konstantno uznemirujućom atmosferom u vazduhu.

Ishrana

– Ljubitelj sam zdravog načina ishrane i trudim se da kupujem, pre svega, organsku hranu. Kvalitetna ishrana, to je najpametnija investicija u naše zdravlje. Na kvalitetnim namirnicama ne treba štediti. Srbija je plodna zemlja, puna sunca, a samim tim je i hrana ovde puna ukusa i lepih prirodnih mirisa. Samo treba pripaziti da bude bez aditiva i drugih veštačkih dodataka. Meso, povrće i voće je ovde na visokom nivou kvaliteta.