Marina Kovačević, rediteljka i profesor književnosti

autor Dijana Dimitrovska

Razgovori o smislu

Naslov: Umetnost može da promeni svet

Autor: Dijana Dimitrovska

Većina ljudi zna da svet može da bude bolje mesto za život, a Marina Kovačević,rediteljka i doktorant na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, svojim radom to i postiže. Ona veruje da umetnost ne samo da menja svet – nego i svest. I to svest zatvorenika. Sa psihologom Dubravkom Radusinović i filologom Marijanom Gligorić u Centru za rehabilitaciju imaginacijom, čija je direktorka, Marina daje šansu zatvorenicima koji glume u predstavama da budu ono što nisu ni slutili da mogu biti – potpuno drugačiji ljudi.
– Mnoga istraživanja i iskustva govore da umetnost kao prostor kreativnog istraživanja daje odlične rezultate u obnavljanju i reosmišljavanju identiteta – kaže Marina Kovačević.- Praksa koju sam sprovela sa osuđenicima iz Okružnog zatvora u Beogradu, radeći na pozorišnoj predstavi po romanu Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”, projektu dramatizacije stripa „Alan Ford”, pa i kasnijim projektima, dokaz su te tvrdnje.
O Na koji način umetnost utiče na zatvorenike?
– Umetnost, posebno dramska, pruža priliku za promenu identiteta. Oni prihvataju ulogu i kroz nju bivaju ono što nisu ni slutili da mogu biti. To su ljudi koji najčešće dolaze iz disfunkcionalnih porodica, neki od njih su odrastali u teškim okolnostima, često bez imalo ljubavi, a umetnost kao teren ljudskosti gde smo svi jednaki, i gde nema razlike između dobrih i loših, svi isto volimo, patimo, stradamo, istom se nadamo, nudi mogućnost da zajedno osmišljavamo nove priče. Nije na nama da sudimo o njihovim delima, već da probudimo ono dobro u njima, a umetnost je put u takve promenen.
O Ko je jači u smislu promene, ljubav ili umetnost?
– Divan je osećaj kada u ljudima probudite kreativni potencijal za koji nisu bili svesni da postoji, ili je bio blokiran svakodnevnim teskobama. I kada to postane njihov smisao, a ne sivilo zatvorske svakodnevnice, kada vidite sa koliko se žara daju, u želji da budu bolji, morate biti zadovoljni. Sve su to dokazi koliko rehabilitacija kroz umetnost može biti efektna i uspešna. Ovakvi projekti su korisni i za ljude koji u njima učestvuju, a i za zajednicu jer je svima cilj korekcija ponašanja i smenjenje kriminaliteta.

O Šta je to što čovek mora da ima u sebi da bi mogao, ma koliko zgrešio, da se popravi?
– Vera. Prvi korak je učvršćivanje vere da do promene može da dođe. Sve mora početi od uvida, saznanja da se u dubinama sopstvenog bića začinje i dobro i zlo i da se samo sopstvenom odlukom može postići željena promena stava i pogleda na svet. Svaka kazna stvara u čoveku osećanje izopštenja, izgona i konačne osude koju društvo i zakon izriču. Samo prepoznavanje i prihvatanje sebe i vera u boljitak vode promeni. Tada i dolazi do preumljenja, katarze.

O Da li verujte da negde, na ovom svetu, postoji zaista čista duša koja nije nikada pomislila da uzme tudje, da ukrade, prevari, slaže…?
– Ja mislim da se svi ljudi rađaju sa prirodom dobra, a od spoljašnjih uslova: vaspitanje u porodici i školi, telesno-duševna nasledna konstrukcija, ali još više od ličnog napora i neprestanog rada zavisi do kog stepena ćemo razviti tu svoju prirodu. Nema ni umetničkog talenta bez neprekidnog rada na usavršavanju tog talenta. Dobra, čista priroda je usađeni dar dat svakom čoveku u trenutku rađanja. Od čoveka kasnije zavisi koliko će se otvoriti za očuvanje tog ideala.
O Šta menja ljude?
– Ljubav prema sebi i drugome, prihvatanje sebe i drugih i empatija kao sposobnost deljenja i učestvovanja u emocijama i osećanjima drugih, odnosno pomaganje saosećanjem. Menja nas kada ne pothranjujemo negativna scenarija maštom već sposobnošću imaginacije koristimo za pozitivnu misao i konstruktivna rešenja. Kada upoznajemo sebe, a upoznavati sebe znači imati svest o pozitivnim i negativnim aspektima sopstvenog ispoljavanja. Do takvih uvida možemo doći sami, ali će nam u najvećem broju slučajeva biti potrebna nečija pomoć. Menja nas kada smo dobri prema drugima. Kada kažem ljubav prema sebi ne mislim na samoljublje, jer to znači nekritičko obožavanje sebe. Čovek koji voli i prihvata sebe u stanju je da voli i prihvati drugog.
O Da li , po vama, čovek koji je počinio zločin može da bude srećan? I šta on sve treba da savlada da bi to postigao?
– Niko se ne rađa kao nasilnik. To je naučeno ponašanje. I najteži prestupnici su nekad bili deca. Ako bismo svako dete učili da je vredno ljudsko biće koje zaslužuje da bude voljeno, ako bismo ohrabrivali njegove talente, dobili bismo i transformaciju društva. Začetak ovih promena leži u našoj svesti. Kada bismo bili u stanju da iscelimo bol i agoniju njihovog nedostatka ljubavi, oni više ne bi imali potrebu da kažnjavaju društvo.

Dijana Dimitrovska

Psi
– Psi u zatvoru odlična su metoda za razvijanje empatije i veze sa drugim bićem, jer ti ljudi često napolju nemaju nikoga, a mi želimo da se ti ljudi u društvo vrate bolji i manje oštećeni. Psi udomljeni zahvaljujući zatvorenicima doveli bi do mirnije sredine jer bi bio smanjen broj nesocijelizovanih pasa. Osuđenici bi radili socijalizaciju pasa lutalica. Dakle, rešili bismo dva problema: zbrinjavanje pasa sa ulica a osuđenik bi dobio najboljeg prijatelja, kao i zanat u rukama kad izađe iz zatvora – instruktor za socijalizaciju pasa. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde ima razumevanja za ovakve ideje jer im cilj nije osveta već korekcija ponašanja.

Deca

– Verujem da je od suštinske važnosti da odmah zaustavimo zlostavljanje dece. Zlostavljana deca imaju nizak nivo samopoštovanja, pa neretko izrastu u ljude sklone nasilju. A onda društvo, ne ulazeći u uzroke problema, nastavlja da ih kažnjava i kao odrasle. I onda se čudimo što ne možemo da izgradimo dovoljno zatvora, da donesemo dovoljno zakona, ni da preduzmemo dovoljno akcija protiv kriminala, kad su zločin i kriminal neprestano u žiži interesovanja.

Osuđenici

– Osuđena lica su takođe ljudi, deo su ovog društva i kao takve ih moramo prihvatiti. Ja se zalažem za davanje šanse da kroz postojanje ovakvih programe, osuđena lica razviju nove osobine i kreativne veštine, a samim tim i drugačiji pogled na svet, čime povećavamo šansu da se vrate u društvo bolji i manje oštećeni. Privilegije je svedočiti kako im umetnost pruža šansu da naprave nešto konstruktivno što kasnije mogu primeniti na svoj život. Sada počinjemo rad u ženskom zatvoru u Požarevcu, takođe rehabilitacija kroz nove metode rehabilitacije.
Amerika
– Imali smo premijeru filma u Njujorku na međunarodnoj naučnoj konferenciji, a potom obišli nekoliko američkih federalnih zatvora gde je film postao deo programa rehabilitacije američkih osuđenika u Mičigenu, Kentakiju i Sen Kventinu. Na ovo sam jako ponosna jer su se prvi put povezale američke i srpske institucije na ovom novou. Mi ne nazadujemo za američkim zatvorima u poštovanju ljudskih prava. Oni imaju strožu hijerarhiju kazni, ali i odlične programe rehabiltacije osuđenika. Jedan od tih programa je rehabilitacija kroz asocijalizaciju pasa sa ulica. Ideja je da koleginica iz tima, Dubravka Radusinović i ja budemo deo inovativnih praksi u rehabilitaciji i resocijalizaciji marginalizovanih grupa u Americi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s