Marko Vidojković: Ljudi vole moj lavež

autor: Dijana Dimitrovska

MARKO Vidojković ne veruje da čovek može da bude srećan. Razlog za to leži u njegovom promišljanju da niko od nas nema čistu savest, da je negde, na svom putu, posrnuo, jednom ili mnogo puta, svejedno, i da, prema tome, ne može mirno da spava.
– Nažalost, nema nagrade za one koji hodaju uspravno i čestito kroz život – kaže u razgovoru za naš časopis. – Kao nagradu za tu čuvenu, pravu kičmu ne dobije – ništa.
* A miran san? Ili čistu savest, na primer?

– Kad je neko đubre, on izuzetno mirno spava. Pošto đubrad nemaju savesti, onda o njoj ne moraju da brinu. Nemiran san i nečistu savest mogu da imaju samo dobri ljudi, koji su na mukotrpnom životnom putu posrnuli, a pošto smo svi u nekom trenutku posrnuli, to znači da niko ko ima imalo savesti ne može imati „miran san“, dok god ne padne u večni san. Savest je nešto što normalan čovek stalno preispituje, kritikuje i ona nije nimalo lak teret. Stajati ponosito kao klisurine ne može da doprinese ni kvalitetu spavanja niti kvantitetu griže savesti.

* Onda, vi savetujete drugima da se savijaju, da ćute, da trpe da bi imali da pojedu komad hleba i salamu?

– Nipošto. Voleo bih kad bih ličnim primerom uticao na njihove stavove o životu, koji se svakako ne svode na to da ćutiš i trpiš. Na žalost, ovde svi masovno ćute, trpe i jedu, ne salamu, već govna, strašila na vlasti odradila su svoj posao. Dok oni kradu ogromne pare, bacili su narod u frku, to je bedna i providna taktika, sramota je što su to ljudi popušili s takvom lakoćom.
*Mislite da biste bolje prošli da ste ćutali?

– Ako bih gledao kroz materijalna dobra, bolje bih prošao, ali nikada nisam na život gledao materijalistički, već hedonistički. Imao sam priliku da uštedim brdo para u vremena kada je lova stizala i od uređivanja Plejboja i od knjiga i od promocija i od kolumni, međutim, sve sam spiskao, svestan da neću dvaput u ovom životu imati trideset godina i priliku da radim gotovo sve što poželim. Nikada se nisam bojao ratovanja s državom, sramota je što ljudi to percipiraju kao hrabrost. Hrabrost je hodati po žici iznad provalije, a glasno govoriti ono što misliš je hrabrost samo u zemlji pi**etina.

* Zašto ljudi nemaju hrabrosti da kažu ono što misle, a još manje da urade ono što žele?

– Zato što ljudi ne žele da ugrožavaju svoju egzistenciju, a danas je govoriti slobodno u Srbiji jednako raditi sebi o glavi. To znači, u stvari, da su oni koji govore šta misle, zapravo budale. Što se rada tiče, to je sasvim drugi nivo, ljudi od silnog straha kako će da skrpe kraj sa krajem i nekako dočekaju blaženstvo smrti bez prevelikih dugova nad svojim sandukom, ni ne stignu da sagledaju kakve im se mogućnosti u životu otvaraju, a one su beskonačne.
Da li ste, onda, vi budala?

– Teška budala, budimo precizni. Ipak, kad su mogućnosti koje ti se nude svedene na to da možeš da budeš ili budala ili smrad, onda to što si budala kod drugih budala stvara iluziju kako je reč o dobroj osobini.

* Da li opravdavate one ljude koji stignu do cilja koristeći nečasna sredstva? Da li poznajete nekog (a da to niste vi) ko je stigao do cilja pošteno i zahvaljujući svojim kvalitetima?

– Ko sam ja da bilo koga opravdavam u ovom nepravednom svetu, u ovom nepravednom društvu, u ovoj nepravednoj zemlji, među ovim nepravednim ljudima? Stići do cilja pošteno svojstveno je zdravim ljudskim sredinama i nekim zdravijim vremenima. Ja sam zahvaljuući svojim „kvalitetima“, „poštenju“ i nesavijanju kičme stigao, još malo, pa do udarca u zid.

* A da li čovek koji nema hrabrosti (da ispravi svoju kičmu i ponekad kaže ili uradi ono što želi) – može da bude srećan čovek?

– Može. Besavesnim jajarama je dovoljno jako malo da budu srećni. Odsustvo bilo kakvog talasanja, mirna žabokrenčina, mnogima je isto što i sreća. Raditi ono što želiš veze nema sa time da li ćeš biti srećan. Možeš u životu da uradiš bukvalno sve što poželiš, a da i dalje ne budeš sasvim srećan, jer je život, generalno gledano, jedno veliko i mučno sranje.

* Da li bi ljudi čitali vaše knjige da ne znaju ko je Marko Vidojković? Ili, da li pisac može da napiše dobru knjigu, a da za njega niko ne zna? Da se knjiga, jednostavno, prodaje bez marketinga?

– Nekada su preko mojih knjiga saznavali ko sam ja, a danas ih baš briga za moje knjige, ma koliko puta lajao po medijima. Oni vole moj lavež, koji nužno ne mora da ih dovede do mog pisanja, štaviše, u doba plitkih umova i još plićih medija, konzumenti se uglavnom zadovoljavaju lavežom, a ako u budućnosti lavež izostane, neće im mnogo nedostajati.
Da li čovek može da živi bez smisla? Koji je vaš smisao?

– Nema smisla. Život radi života je jedini smisao života. Utoliko je teže živeti ga kao čovek.
*Da li imate osećaj da je naše društvo opsednuto seksom, drogom i lažnim uspehom?
-Imam osećaj da naše društvo smrdi, a to je zato što tim društvom upravljaju govnari. Seks i droga nisu nužno loše stvari, a lažni uspeh je u lažnom društvu zapravo pravi uspeh.
*Da li ste primetili nešto u našoj zemlji za šta možete da kažete da funkcioniše (od sabraćaja, školstva, sira na pijaci, zdravstva, dobrih cigareta…)?

– Ne. Ovde je sve disfunkcionalno, uključujući i sir na pijaci. Iz svakog kutka vreba opasnost od razočaranja.

* Koja su dva razloga zbog kojih neko treba da ostane u Srbiji?

– Svako ko može da ode iz Srbije negde gde će mu biti bolje nego u Srbiji, treba da ode iz Srbije. Ovaj brod je potonuo, mi plivamo na pučini, a kapetan i oficiri se slade šampanjcem i kavijarom, sedeći u čamcima za spasavanje.

KNjIGE

* KOJE su tri najbolje knjige koje ste pročitali? I – tri najgore knjige koje ste počeli da čitate( ili ste ih pročitali)?

– Zadržaću se samo na proteklih šest meseci i to na najboljim knjigama koje sam pročitao: Mišel Uelbek „Pokoravanje“,NOFX „Hepatitis Bathtub and Other Stories“ i Ralf Eperson „Nevidljiva ruka“.

A na desetine naslova koji me nisu zadržali na više od dvadeset pročitanih stranica neću trošiti reči, pre svega jer se možda nekom drugom baš te knjige dopadnu.
POŠTENjE
* DA li se susrećete sa poštenjem? Sećate li se poslednjeg primera?
– Susrećem se svakog dana, evo, šlepadžija koji me je šlepovao do majstora pre nekoliko dana je bio izuzetno pošten čovek. Takođe, lik koji prodaje punjače za mobilne telefone na Cvetkovoj pijaci je neviđena poštenjačina.
SAVEST
* DA li ste uradili nešto što je opteretilo vašu savest zbog čega se danas kajete?
– Mnogo toga takvog sam uradio, mnogo toga opterećuje moju savest, kajem se zbog sijaset stvari, ponešto od toga podelim sa svojim knjigama.
Dijana Dimitrovska

Dr Alen Delabo, tvorac hrono ishrane

Prave namirnice u pravo vreme

– Ne postoje opasne namirnice. Veća je opasnost kada prave namirnice ne jedete u određeno vreme. U hrono ishrani je veoma važna navika da se namirnice jedu u pravo vreme. Kada to savladate, savladali ste celu teoriju.
Ovo mi je rekao  Alen Delabo, hrono nutricionista i tvorac hrono ishrane koja je iz Francuske, gde je nastala, preplavila svet u najrazličitijim varijacijama.Sa  doktorom Delaboom sam razgovarala  u Beogradu gde je dosad da Srbima predstavi svoju teoriju koja tolikim poklonicima u svetu pomaže da ostanu zdravi i vitki.
Na trpezama u Srbiji kukuruz i pšenica, prema istraživanju Poljoprivrednog fakulteta, uglavnom su modifikovani. Da li je tako i u Francuskoj? Da li Francuzi uglavnom jedu modifikovanu pšenicu i kukuruz? Doktor Delabo, koji je ujedno i direktor odseka za klinička istraživanja Evropskog Instituta za istraživanje ishrane i zdravlja, odgovara:
– Veoma malo. Genetski modifikovane sorte, u ovom slučaju pšenice i kukuruza, u Francuskoj postoje ali ih ima vrlo malo. Pre svega zbog politike francuske države ali i zbog brojnih upozorenja o genetski modifikovanoj hrani koja se svakodnevno mogu pročitati ili čuti u gotovo svim medijima. Francuzi, generalno, imaju svest o tome jer je edukacija uradila mnogo. A tamo gde nije, radi se neprekidno kampanja o štetnosti genetski modifikovane hrane.
O Da li hrono ishrana zabranjuje upotrebu pšenice i kukuruza upravo zbog toga što su te dve žitarice najviše genetski modifikovane?
– U hrono ishrani apsoultno su zabranjeni pšenica i kukuruz, jer su alergeni. Ali, da, u većini zemalja pšenica i kukuruz pretrpeli su najviše genetskih promena zbog čega se ne preporučuju jer nemaju nikakva nutritivna svojstva. Pored toga, pšenica sadrži gluten, koji izaziva upale u crevima kod ljudi obolelih od celijakije. Takvi su i ječam, raž i kombinacija pšenice i raži, zbog čega ni njih ne preporučujemo. Umesto tih žitarica, treba jesti proso, heljdu, amarant, pirinač, soja… Naravno, kod žitarica je najvažnije celo zrno i kada kažem žitarice podrazumeva se da su integralne.
O Da li Francuzi imaju i čuvaju svoje stare sorte povrća i voća ali i goveda i svinja?
– Postoji veoma mnogo starih sorti, a zahvaljujući podignutoj svesti o kvalitetnoj hrani i ekspanziji organske hrane, agroinženjeri su ustanovili da stare sorte voća i povrća, koje nisu prskane pesticidima i hemikalijama, na primer, daju podjednako velike prinose kao što daju modifikovane. Isto važi i za živinu i meso. Mislim da će organska hrana pobediti modifikovanu.
O Da li Francuzi znaju šta jedu ili im istinu serviraju velike korporacije?
– Da, uglavnom znaju. Kontrole hrane su rigorozne, a sve je više i više organske, biološke hrane. Veoma često u Francuskoj javno govorim o tome, govore i drugi, pa je svest na visokom nivou. Ljudi se veoma brinu o kvalitetu hrane koju jedu i glasno postavljaju pitanja da li je ona puna aditiva i hemije, gde je i kako proizvedena, šta tačno sadrži i slično. Na deklaraciji, osim toga, sve piše, ali da, naravno, potreban je i Francuzu tumač za deklaraciju da bi se snašli u nerazumljivim brojevima i slovima koji označavaju razne emulgatore i dodatke.
O Koje namirnice najviše koristite?
– Meso,sir (kačkavalj), ribu, integralne žitarice, mahunarke i organski hleb.
O Koje namirnice nikada ne koristite?
– Mleko i mlečne proizvode sa laktozom. Smatram da sisari treba da uzimaju mleko do prve 2 godine zivota i ne duže. Posle toga nikako. Trebalo bi jesti samo kačkavalje. Ne bele sireve, već kačkavalje.
O Da li možda znate kakvu hranu jedu Srbi?
– Ne, nažalost, tek ću se sa time upoznati ovde. Znam samo da se ovde malo jede kačkavlj, a mnogo belog sira, što smatram da nije dobro.
O Da li imate predlog kako se zaštiti od pesticida i hemije u jabukama, brteskvama i ostalom voću koje je najizloženije hemijskim tretmanima?
– Kupovati voće i povrće od seljaka. To je za sada najbolji putokaz. Ili birati skuplju, organsku hranu i biti siguran da nije prskana hemikalijama.
O Direktor ste Kliničkih istraživanja Evropskog instituta za istraživanje ishrane i zdravlja. Šta kažu važi izveštaji?
– Kažu da Evropa jede relativno zadovoljavajuću hranu i da organska hrana iz bioloških uzgoja sve više uzima primat.
Dijana Dimitrovska
antrfile
Bolesni
o Da li hrono ishrana koju ste osmilili može da pomogne obolelima od kancera?
– Hrono ishrana ne može da izleči bolesnog, ali ona može da pomogne da organizam postane otporan i jak. Hrana je od koristi jer pomaže da se telo bori. Kod zdravih osoba, hrono ishrana pomaže da budu zdravi i lepi.
antrfile
Obroci
Najvažniji obrok u hrono ishrani je doručak, a zatim, podjednako važan, ručak. Ta dva obroka pomažu da se telo tokom noći obnovi. Nikada ih ne treba preskakati i nikada ih ne treba vremenski mnogo pomerati.
antrfile
Dame
Dr Alen Delabo ne preporučuje uzimanje supi, čorbi i bujona, osim kada je veoma vruće, zbog elektrolita. A damama koje ne žele da imaju celulit posebno preporučuje da supe, čorbe i bujone nikako ne jedu uveče.
Antrfile
Dozvoljeno
Hrono ishrana je način života, ali to ne znači da ne smete da se ponekad ponašate slobodnije. Jednom do dva puta sedmično, jedite slobodno ono što vam duša želi. To važi i za slatkiše i veoma slatko voće. Ali samo jednom, najviše dva puta nedeljno.

Intervju / Profesor Miomir Korać, direktor Arheološkog instituta u Beogradu

Autor: Dijana Dimitrovska

SRBI – TAJNA NEPRESUŠNA MIOMIR KORACZamislite – peti je vek. Grad Viminacijum, 12 kilometara od današnjeg Požarevca. U gradu od oko 48.000 stanovnika sve vri kao u košnici. Tu se gužvaju najrazličitije nacije, mogu se videti raznobojne nošnje od lana, grubog i finijeg, odela tkana konopljom, dominira rimski stil izmešan sa raznim paganskim elementima.
Ulice su široke, čiste, ljudi hitaju svojim poslom, trguje se. U gostionicama se pije vino iz zemljanih čaša, pivo i medovača, ima brze hrane kao što je odrezak ili hleb sa raznim namazima od povrća, menjačnicama ne zna se broj jer u glavnom gradu rimske provincije Gornje Mezije gde se račvaju putevi na sve četiri strane sveta ima mnogo valuta i svaka može da se promeni.
– Ima svega što god vam padne na pamet – kaže u razgovoru za naš časopis profesor Miomir Korać, direktor Arheološkog instituta u Beogradu i rukovodilac projekta Viminacijum, zahvaljujući kome je ovaj nekadašnji grad i vojni logor ( trajao od 1. do 7. veka) postao popularan i van Srbije. – U to doba Rimljani u velikim gradovima imaju ležećeg policajca da dvokolice ne bi zgazile decu i stare, uspešno se operiše katarakta, koriste se pilule kao narkotici… Antički čovek je izuzetno napredan i bez obzira na to što mi mislimo da smo mnogo napredovali on bi se iznenadio jedino kada bi video avion.
o Da li tako, u slici, razgovaraju arheolozi?
– Da. Generalno, razgovaramo kao da smo tamo. Uklapamo se u to vreme, vidimo državu, grad, vidimo kako sve funkcioniše, zdravstvo, službe, činovnici, gradska uprava. Prebacujemo se fizički u to doba.
O Šta vas najviše fascinira u Viminacijumu?
– Bukvalno sve. Viminacijum je bio važan grad. Gotovo da nije bilo rimskog imperatora koji nije prošao kroz Viminacijum, ili u njemu boravio, duže ili kraće vreme. Bio je tu Trajan tokom zime me 98/99. godine, u okviru priprema za rat sa Dačanima. Hadrijan je dva puta bio u organizovanom lovu, u dva maha posećuje ga i Septimije Sever, a kasnije su u njemu boravili i drugi imperatori: Gordijan III, Filip Arabljanin, Trebonije Gal, Hostilijan, Dioklecijan, Konstantin Veliki, Konstancije I i Julijan. Koliko je poznato, Gracijan je bio poslednji imperator koji je posetio Viminacijum.
O Koliko je Viminacijum veliki grad?
– Za ondašnje okvire je to ogroman grad, kao danas Meksiko Siti, na primer, ili Hong Kong. Imao je više desetina hiljada stanovnika,do 48.000, kao danas grad koji ima više desetina miliona stanovnika. Grad je nastao oko logora koji je bio sedište VII Klaudijeve legije.

Serbia Mammoth
O Zašto je postao poznat u svetu?
-Po tome što je to lokalitet mesto na kojem je obrađeno najviše vojnih grobova. Ja lično, otkopao sam 300 – 400 grobova.
O Srbija ima šta da ponudi sve brojnijim strancima koji pohode našu zemlju?
– Da, naravno. Ali, takođe, moram da napomenem da nas nisu naučili da našu prošlost moramo da čuvamo. Prošlost je budućnost, i zato je taj momenat važan. Našu baštinu bi trebalo da iskristimo što bolje jer drugi narodi od svoje prošlosti zarađuju veliki novac, a mi to još ne umemo da radimo.
O Većina ljudi zamišlja arheologa kao Indijanu Džonsa. A zapravo, on više vremena provede za stolom?
– Danas je u arheologiji mnogo različitih stručnjaka. Projekat Viminacijum, pored arheologa, okuplja matematičare, elektroinženjere, geofizičare, geologe, biologe, hemičare, istraživače koji se bave daljinskom detekcijom, 3D modelovanjem i prepoznavanjem oblika, ali i veštačkom inteligencijom. Tu su forenzičari, stručnjaci za satelitske navigacije…Osim analitike, danas je potrebna i fizička pripremljenost za teren. Istraživanja obično traju po desetak meseci i morate biti spremni da to izdržite. Neka istraživanja traju i po 30 godina, kao što je to u mom slučaju.
o Svaki arheolog sanja da pronađeno nešto veliko, dragoceno, vredno, posebno. Vi ste imali sreće?
– Da. Moj život je Viminacijum. Ja sam njegov sluga. Ja mu se dobrovoljno predajem zato što je to nešto izvanredno. Veliki arheolozi, kao što su Srejović,ili Garašanin, naučili su me da je u arheologiji sve višedecenijski rad, dakle ne višegodišnji! Višedecenijski, koji na kraju može da da senzaciju. Arheologija je nauka senzacije s krajnjim dometom, a iza nje se krije strpljivi, višedecenijski rad. Imam dečju znatiželju i potrebu da otkrivam i da se tome radujem, ali moram da kažem da shvatam da sam privilegovan zato što radim na Viminacijumu. Viminacijum fascinira obične ljude, a kamoli arheologe.

muzej+mamuta+Viminacijum+06092014+19
o Da li je naša prošlost stvarno zanimljiva ili samo to mi mislimo jer je prosto naša?
– Ona je fascinantna. Pre 10.000 godina stanovnici Lepenskog vira počeli su da prave nešto što nije hrana, male figure. Pre 7000 godina imali smo prve metalurge na svetu, onda dolazi Vinčanska kultura koja se prostire od Nemačke i Slovenije do Bugarske i Grčke. Na našem području se rodilo 18 rimskih imperatora. To je četvrtina svih imperatora… Bili smo veliki i to nam daje nadu da ćemo opet biti. Siguran sam u to. Sve te različitosti napravile su istorijsko đubrivo iz koga niču najlepše „lale”, kao što su Tesla, Milanković, Djoković…
O Da li je arheologu jasnije ko su Srbi?
– Postoji jedan mineral, stroncijum koji ima veliki poluraspad meren u hiljadama godina, a koji se koristi u istraživanjima u arheologiji. On se taloži u kostima i zubima i pokazuje nam odakle potiču ti ljudi. U Viminacijumu mapiramo stroncijum od 2010. godine u saradnji sa Antropološkom zbirkom iz Minhena. Rezultati pokazuju da od 9 kategorija ljudi koje smo mapirali i istražili 7 uopšte nisu sa našeg područja! Tako da, ruku na srce, lično uopšte ne znam ko smo mi, uopšte.
Dijana Dimitrovska

Najlepši

O O Koja su , po vama tri najlepša srpska kulturna spomenika?
– Lepenski vir, Gamzigrad, Dečani. I naravno, svi drugi…

Monogram
Viminacijum se prostirao na 450 hektara i za trećinu je bio veći od Pompeje. Arheolozi se nadaju da će iskopati i carsku palatu, kovnicu novca i druge objekte. U Viminacijumu je pronađen jedan od najlepših i najočuvanijih Hristovih monograma. To je monogram kakav je car Konstantin video u snu pre odsudne bitke sa Meksencijem kod Milvijskog mosta, posle koje je zavladao celim Rimom. Hrišćanski pisac iz 4. veka Laktancije zapisao je da su se caru na nebu ukazala grčka slova x (hi) i р (ro), što je skraćenica od grčke reči Hristos.

Meni
Šta se jelo i pilo u Viminacijumu, može da se proba na licu mesta. Tursti koju dođu na ovaj lokalitet mogu da ručaju u rimskoj kuhinji („Cucina Romana”)u trpezariji koja je replika nekadašnje, sva od rezbarenog drveta, sa klupama, stolicama i stolovima, dok su zidovi oslikani mitološkim motivima. Na meniju je hleb bez aditiva, od punog zrna raži, razni namazi od graška, boba, maslina, sira, jaja, zatim suvo meso i riba. Glavna jela su sve vrste mesa sa mnoštvom začina koje su Rimljani obilato koristili, kao što su korijander, lovor, peršun, biber, beli luk, med, kim ali i gurum koji se pravio tako što se riba iskuvala i pomešala sa dosta soli i drugih začina. Pilo se, naravno, vino belo, žuto, roze i crveno u koje su stavljani razni začini i voda. Vino se pilo toplo ili tokom leta rashlađeno snegom.

Amfiteatar
Amfiteatar u Viminacijumu jedan je od malobrojnih sačuvanih. Imao je oko 7.000 mesta i građen je od sibirske jele. Očuvana je gornja konstrukcija i podzemni deo arene gde su se pripremali gladijatori. Prilikom obnove amfiteatra arheolozi su pronašli 50.000 predmeta od kojih 1.000 od zlata, i više desetina unikata izuzetne vrednosti.

Mamuti
U blizini Viminacijuma je 2009. godine pronađen skelet mamuta starog oko milion godina, popularno nazvanog Vika. Mamutica Vika spada među najstarije na svetu (potiče iz praistorijskog perioda, miocena). Zahvaljujući Viki, otvoren je u junu 2014. godine „Mamut park“ koji se prostire na 1.500 kvadratnih metara i zapravo je u podzemnoj pećini, gde su smešteni skeleti i ostaci još četiri mamuta, iskopanih 2011. godine koji su nazvani: Nosko, Trbuško, Đomla i Lenka.

VIMINACIUM+arheolosko+nalaziste+2807+2011+52