Marko Vidojković: Ljudi vole moj lavež

autor: Dijana Dimitrovska

MARKO Vidojković ne veruje da čovek može da bude srećan. Razlog za to leži u njegovom promišljanju da niko od nas nema čistu savest, da je negde, na svom putu, posrnuo, jednom ili mnogo puta, svejedno, i da, prema tome, ne može mirno da spava.
– Nažalost, nema nagrade za one koji hodaju uspravno i čestito kroz život – kaže u razgovoru za naš časopis. – Kao nagradu za tu čuvenu, pravu kičmu ne dobije – ništa.
* A miran san? Ili čistu savest, na primer?

– Kad je neko đubre, on izuzetno mirno spava. Pošto đubrad nemaju savesti, onda o njoj ne moraju da brinu. Nemiran san i nečistu savest mogu da imaju samo dobri ljudi, koji su na mukotrpnom životnom putu posrnuli, a pošto smo svi u nekom trenutku posrnuli, to znači da niko ko ima imalo savesti ne može imati „miran san“, dok god ne padne u večni san. Savest je nešto što normalan čovek stalno preispituje, kritikuje i ona nije nimalo lak teret. Stajati ponosito kao klisurine ne može da doprinese ni kvalitetu spavanja niti kvantitetu griže savesti.

* Onda, vi savetujete drugima da se savijaju, da ćute, da trpe da bi imali da pojedu komad hleba i salamu?

– Nipošto. Voleo bih kad bih ličnim primerom uticao na njihove stavove o životu, koji se svakako ne svode na to da ćutiš i trpiš. Na žalost, ovde svi masovno ćute, trpe i jedu, ne salamu, već govna, strašila na vlasti odradila su svoj posao. Dok oni kradu ogromne pare, bacili su narod u frku, to je bedna i providna taktika, sramota je što su to ljudi popušili s takvom lakoćom.
*Mislite da biste bolje prošli da ste ćutali?

– Ako bih gledao kroz materijalna dobra, bolje bih prošao, ali nikada nisam na život gledao materijalistički, već hedonistički. Imao sam priliku da uštedim brdo para u vremena kada je lova stizala i od uređivanja Plejboja i od knjiga i od promocija i od kolumni, međutim, sve sam spiskao, svestan da neću dvaput u ovom životu imati trideset godina i priliku da radim gotovo sve što poželim. Nikada se nisam bojao ratovanja s državom, sramota je što ljudi to percipiraju kao hrabrost. Hrabrost je hodati po žici iznad provalije, a glasno govoriti ono što misliš je hrabrost samo u zemlji pi**etina.

* Zašto ljudi nemaju hrabrosti da kažu ono što misle, a još manje da urade ono što žele?

– Zato što ljudi ne žele da ugrožavaju svoju egzistenciju, a danas je govoriti slobodno u Srbiji jednako raditi sebi o glavi. To znači, u stvari, da su oni koji govore šta misle, zapravo budale. Što se rada tiče, to je sasvim drugi nivo, ljudi od silnog straha kako će da skrpe kraj sa krajem i nekako dočekaju blaženstvo smrti bez prevelikih dugova nad svojim sandukom, ni ne stignu da sagledaju kakve im se mogućnosti u životu otvaraju, a one su beskonačne.
Da li ste, onda, vi budala?

– Teška budala, budimo precizni. Ipak, kad su mogućnosti koje ti se nude svedene na to da možeš da budeš ili budala ili smrad, onda to što si budala kod drugih budala stvara iluziju kako je reč o dobroj osobini.

* Da li opravdavate one ljude koji stignu do cilja koristeći nečasna sredstva? Da li poznajete nekog (a da to niste vi) ko je stigao do cilja pošteno i zahvaljujući svojim kvalitetima?

– Ko sam ja da bilo koga opravdavam u ovom nepravednom svetu, u ovom nepravednom društvu, u ovoj nepravednoj zemlji, među ovim nepravednim ljudima? Stići do cilja pošteno svojstveno je zdravim ljudskim sredinama i nekim zdravijim vremenima. Ja sam zahvaljuući svojim „kvalitetima“, „poštenju“ i nesavijanju kičme stigao, još malo, pa do udarca u zid.

* A da li čovek koji nema hrabrosti (da ispravi svoju kičmu i ponekad kaže ili uradi ono što želi) – može da bude srećan čovek?

– Može. Besavesnim jajarama je dovoljno jako malo da budu srećni. Odsustvo bilo kakvog talasanja, mirna žabokrenčina, mnogima je isto što i sreća. Raditi ono što želiš veze nema sa time da li ćeš biti srećan. Možeš u životu da uradiš bukvalno sve što poželiš, a da i dalje ne budeš sasvim srećan, jer je život, generalno gledano, jedno veliko i mučno sranje.

* Da li bi ljudi čitali vaše knjige da ne znaju ko je Marko Vidojković? Ili, da li pisac može da napiše dobru knjigu, a da za njega niko ne zna? Da se knjiga, jednostavno, prodaje bez marketinga?

– Nekada su preko mojih knjiga saznavali ko sam ja, a danas ih baš briga za moje knjige, ma koliko puta lajao po medijima. Oni vole moj lavež, koji nužno ne mora da ih dovede do mog pisanja, štaviše, u doba plitkih umova i još plićih medija, konzumenti se uglavnom zadovoljavaju lavežom, a ako u budućnosti lavež izostane, neće im mnogo nedostajati.
Da li čovek može da živi bez smisla? Koji je vaš smisao?

– Nema smisla. Život radi života je jedini smisao života. Utoliko je teže živeti ga kao čovek.
*Da li imate osećaj da je naše društvo opsednuto seksom, drogom i lažnim uspehom?
-Imam osećaj da naše društvo smrdi, a to je zato što tim društvom upravljaju govnari. Seks i droga nisu nužno loše stvari, a lažni uspeh je u lažnom društvu zapravo pravi uspeh.
*Da li ste primetili nešto u našoj zemlji za šta možete da kažete da funkcioniše (od sabraćaja, školstva, sira na pijaci, zdravstva, dobrih cigareta…)?

– Ne. Ovde je sve disfunkcionalno, uključujući i sir na pijaci. Iz svakog kutka vreba opasnost od razočaranja.

* Koja su dva razloga zbog kojih neko treba da ostane u Srbiji?

– Svako ko može da ode iz Srbije negde gde će mu biti bolje nego u Srbiji, treba da ode iz Srbije. Ovaj brod je potonuo, mi plivamo na pučini, a kapetan i oficiri se slade šampanjcem i kavijarom, sedeći u čamcima za spasavanje.

KNjIGE

* KOJE su tri najbolje knjige koje ste pročitali? I – tri najgore knjige koje ste počeli da čitate( ili ste ih pročitali)?

– Zadržaću se samo na proteklih šest meseci i to na najboljim knjigama koje sam pročitao: Mišel Uelbek „Pokoravanje“,NOFX „Hepatitis Bathtub and Other Stories“ i Ralf Eperson „Nevidljiva ruka“.

A na desetine naslova koji me nisu zadržali na više od dvadeset pročitanih stranica neću trošiti reči, pre svega jer se možda nekom drugom baš te knjige dopadnu.
POŠTENjE
* DA li se susrećete sa poštenjem? Sećate li se poslednjeg primera?
– Susrećem se svakog dana, evo, šlepadžija koji me je šlepovao do majstora pre nekoliko dana je bio izuzetno pošten čovek. Takođe, lik koji prodaje punjače za mobilne telefone na Cvetkovoj pijaci je neviđena poštenjačina.
SAVEST
* DA li ste uradili nešto što je opteretilo vašu savest zbog čega se danas kajete?
– Mnogo toga takvog sam uradio, mnogo toga opterećuje moju savest, kajem se zbog sijaset stvari, ponešto od toga podelim sa svojim knjigama.
Dijana Dimitrovska

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s