Miroslav Kosmos Dukić, slikar

autor: Dijana Dimitrovska

naslov: Bitno je birati šta ćemo živeti
podnaslov: Ja,lično verujem da sve mogu i to mi polazi za rukom

Miroslav Kosmos Dukic 2201 2016_004

Miroslav Kosmos Dukić zna tajne batika. Zbog toga njegova platna dišu, boje i oblici nestaju i pojavljuju se i sam pokret izbija iz statične materije. Zna i da svira na čudnim instrumentima Dalekog Istoka, jer je zahvaljujući devojci Ani Stojičić koja je dobila stipendiju indonežanske Vlade, proveo godinu i po dana u Indoneziji, na ostrvu Javi, u selu Jogjakarta, na obronku Merapi vulkana. On je izučavao tehniku slikanja prirodnim bojama, a ona muziku.
– Tamo smo naučili mnogo neobičnih stvari – kaže Kosmos.- Ja sam naučio da sviram sape, to je njihova tradicionalna gitarica, napravio sam svoj prvi didžididu koji mi je služio mahom za meditaciju, da strah od vulkana doživljavamo kao energiju, naučili smo da slušamo okean, prirodu i, naravno, sebe, pošto smo proveli dva meseca u tihovanju.
O Da li je teško ćutati i slušati sebe ?
– Ne, zadivljujuće je jer čuješ sebe kakvog nikada nisi čuo. Čuješ i druge kakvim ih nikada nisi čuo.
O Naučio si da tetoviraš lišće po telu?
– Da, dok smo bili na Javi, otišao sam u mesto gde je najveća magija. To je pleme Dajak ( Dayak) čiji su pripadnici animisti, veruju u duh prirode. Slikanje predstava prirode na koži za njih je najsvetiji ritual koji traje, u proseku, po 12 sati. I sve to vreme sviraju na neobičnim instrumentima za čiji zvuk veruju da te vodi na mesto gde možeš da doživiš transformaciju. Na kraju se dobija vizuleni dokaz da si bio na tom putu i da si prolazio kroz kapije transformacije.
O Zašto je indonežanska umetnost posebna?
– Ego Indonežana nije isti kao kod nas. Oni svoj ego koriste da bi izrazili umetnost. Mi ego koristimo da bismo izrazili sebe. Indonežani kroz umetnost slave stvarnost. Tamo sam video najobičnije ljude u nekom selu, koji su se bavili običnim kućnim poslovima, a onda bi se odjednom transformisali i počeli da rade neverovatne stvari: da stvaraju fantastičnu umetnost. Ili bi radili batik, ili fenomenalne duboreze, ili bi počeli da igraju, unoseći se svim srcem u ples. Imao sam osećaj da sve što rade, rade iz dubine duše.

Miroslav Kosmos Dukic 2201 2016_003
O Deluju kao veseli narod?
– Rekao bih da oni nemaju potrebu da glume veselje, jer uživaju i žive bukvalno u raju. Oni su svesni lepote i blagodeti svog podneblja. Imaju uvek sunca, vedri su, tamo nema zime, nema depresije, mogu da spavaju u kući napravljenoj od tri cigle i bambusa, imaju hrane u izobilju, a to znači da nikada ne mogu biti gladni. Oni su, jednostavno, uzemljeni. Žive od prirode i obožavaju prirodu.
o Da li bi voleo da se vratiš na Javu?
– Voleo bih. Pre svega da bih naučio totalno tu hemiju iz koje nastaje batik. To je neverovatna procedura. Indonežani koji su izmislili batik, stavljaju obične biljne smese z kojih tek kasnije nastaje neka boja. Na primer, iz smese braon boje, posle nekoliko sati, rodi se plava. Oni nemaju u vizuelnom smislu, plavu, crvenu, žutu, već samo hemijsku reakciju iz koje nastaje boja. Niko ne zna šta će na kraju ispasti. Batik je magična forma umetničkog izražavanja i zbog toga što treba vremena za rađanje slike. Kao da nekog iznad nas pravi tu sliku.
O Bio si i na Nepalu? Da li je tamo na delu iskrena filozofija života ili se i to komercijalizovalo?
– Mislim da se nije komercijalizovalo, jer je njihov odnos prema parama specifičan. Jedinstven. Njima novac ne znači toliko kao nama. Mi koji dodjemo sa strane možemo samo da učimo i da pokušamo da pronađemo ono do čega su oni vreć došli. Mislim da veruju u svoj način života i da uticaji sa strane to ne mogu da promene. Društvo nije iskvareno i izvitopereno površnim vrednostima. Nepal je otvoren grad za sve. U potragu za raznim stvarima tamo se mogu videti pripadnici svih naroda na svetu. Svi oni tragaju za mudrošću, mirom, tajnom, ili lepim prizorima. Ali, treba imati na umu, koje smo pitanje postavili – takav odgovor dobijamo.
O Kakva je tvoj doživljaj Nepala?
– Ovde sam odrastao na ulici, radeći grafite, sa čvrstim uverenjem da postoji istinska, čista ljubav. Tamo sam to i video i pronašao. Nepal je za mene bio kao da sam uskočio u okean. Njihova vera nije apstraktna. Vi možete na ulici da pitate mudraca i da vam on objasni kako je došao do konkretnih stvarnih u životu. Do sreće, zadovoljstva, mira u srcu, na primer.

Miroslav Kosmos Dukic 2201 2016_008
O Zašto su putovanja važna?
– Blago putovanja nije način kako da bolje vidite svet, nego kako da vidite stvarnost iz nove perspektive. Tako se dobija oštrina slike. Transparentne stvari postaju nevidljive, a stvarne stvari
su još stvarnije.
o Grafiti su ti bili prvi stepenik „ ka nebu” umeća slaganja boja i oblika?
– Uživao sam radeći grafite. Bio sma toliko navučen da sam 13 godina samo to radio. Tu nema kontrole. To je beskrajan prostor ideja i slobode. Svaka površina je tvoja. Ceo grad je tvoj. Moja energija je u zidovima Beograda i Podgorice gde sam radio tri godine. Toliko sam bio u grafitima da uopšte nisam znao šta je linija. Kada sam napravio prvu sliku bio sam zbujen jer sam morao da otkrivam linije. U tom trenutku sam imao osećaj kreiram svoj život.
O U šta veruješ?
– Verujem da sve mogu. Verujem da umem da materijalizujem ono što mi je uglavi. Na primer, želelo sam da idem u Barselonu. Tog leta prodavao sam slike u Rovinju. Ipak, nisam imao dovoljno para za kartu. Dogodi se da baš u jeku te moje želje, dođe jedna žena koju sam poznavao tek 15 dana i donese mi povratnu kartu za Barselonu. Onda, jednoga dana, dok sam bio u Barseloni, pomislim kako me je grad obuzeo, zagrlio me kao majka, oduševim se i poželim cigaretu iako sam nepušač. Odem do česme da se napijem vode, misleći sve vreme na to, kad tamo, česma ne radi ali pored, neko ostavio otvorenu kutiju cigareta „marlboro”. Baš za mene. Ili, pravim slike ispred Pikasovog muzeja gde ulaz košta 25 evra. Ljudi prolaze, nuiko ne primećuje ništa. Tu su još dvojica, trojica slikara. Kažem sebi, želim da zaradim pare za ulaz u muzej. Napišem na kartonu: „ Da li zaista vredi?”. Odjednom, vidiš gomilu ljudi koja stoji i otima se da kupi ono što ja radim. A jedan Italijan vrišti: „This is art!”. I odjednom, ja imam para i za kartu za muzej i više od toga. Na kraju, zakasnim na avion za Beograd. Probam da nagovorim nadležne da otvore gejt, ali ne ide to. Izadjem iz aerodromske zgrade i kažem sebi: Brate, šta se nerviraš, otišao ti je avion, ali ti si u Barseloni! Fenomenalno!
O Da li u svetu materijlnog mogu da se apstrahuju pare?
– Pare su deo našeg izbora. Možemo da ih ignorišemo, možemo da ih volimo. Možemo da imamo odnos u nijansama prema njima. Nama se manipulauše – parama i drugim materijalnim stvarima a mi se kao hipnotisani držimo materijalnih stvari. Ne ulazimo unutar sebe. Ne gledamo u sebe ne tražimo naše transformacije. To je ogromna greška. Tako nikada nećemo pronaći sebe. Indonežani, na primer, imaju poseban odnos prema parama – nisu im važne u toj meri kao nama.
O Šta čovek mora da zna ili da ima u sebi da bi mogao da uživa? Da li ti umeš da uživaš?
– Da bi mogao da uživa čovek treba samo da poželi da uživa i da se posveti toj želji i svojim fokusom je materijalizuje.
Rekao mi je odavno moj divni učitelj: „Postoji magija na zemlji koja je data ljudima i ovako se koristi: spajanjem misli, reči i delom”.
Kada naša namera prodje kroz ova tri alata, univerzum se pokreće i ispunjava želju. To su principi kreacije u univerzumu, zato je bitno posmatrati šta se dešava u mislima i ako se ne bavimo tim sadržajem onda se događa haos u glavi, svakakvog smeća ima u misaonom polju. Bitno je birati sta ćemo živeti.
O Kako gledaš na dobro i zlo?
– Ne vidim stvarnost kroz najbolje i najgore. Sve je tu sa svojim razlogom. Treba uzeti ljude kao ogledala, ogledati se koliko je potrebno, a onda od ogledala napraviti prozore u druge kosmose, tako ćemo se najbolje pobrinuti o zlu. Ne brinem se za zlo, neka ga, i ono ima svoju misiju, kao i sve ostalo.

Dijana Dimitrovska

Miroslav Kosmos Dukic 2201 2016_007antrfiel

Suština
– U životu, najbitnija je suština stvari. Biti u suštini, živeti u suštini, osetiti suštinu. Video sam mnoge ljude koji sede u meditativnom položaju a ne meditiraju. Video sam i keramičara koji duboko meditira dok lepi pločice.

Oživljava stare stvari
Beogradski slikar Miroslav Kosmos Dukić ima neverovatnu sposbnost: ume da oživi stare stvari. U njegovim rukama odbačene i otrcane stvari postaju umetnički predmeti. Iznošena jakna odjednom je kraljevski otmena. Farmerice za bacanje oslikane postajanom bojom sada zrače originalnošću.
– Sinula mi je ideja da stare stvari ne odbacujem, već da ih oslikam, da im potpuno promenim suštinu – kaže Miroslav Kosmos Dukić.- To su obično stvari do kojima je nekome veoma, veoma stalo i silno se obraduju kada ih dobiju natarag doterane i oslikane.

Tihovanje
Dok smo živeli na Javi, Ana i ja, proveli smo dva meseca u tihovanju. Rezultati su bili očaravajući: Posle izvesnog vremena mogli smo da pratimo misli i da posmatramo kako i odakle dolaze. Bilo nam je divno. Za to vreme ona je svirala, a ja sam slikao. Ponekad smo znali ko šta misli. Ja poželim čašu vode, ona je donese. Tada sam shvatio da naše misli nama uopšte ne pripadaju. One su nezavisan entitet od nas. Dolaze nam sa strane.
Biljke
Svaka biljka na planeti ima svoju misiju, koju moramo da otkrijemo. Biljke nam daju hranu i lek, i radost za sva čula. Malo smo zastranili u odnosu na prirodu, gurnuli smo je u ćoše, odbacili kao nepotrebnu stvar i u tome samo mi gubimo. Kada počnemo previše da gubimo, vratićemo joj se celim bićem i biće to veličanstveno.

Intervju /Olga Ravasi, profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu

Domovina u nama diše
o Što više vreme prolazi, sve u Srbiji, u odnosu na Ameriku, izgleda malo manje, malo skučenije, ponekada sivo, sa okrnjenom fasadom, ali, upravo je to ona čar koju ne poseduje nijedno mesto na svetu

 

beloglavi sup - milan rapaić

Dijaspora i matica! Niti češće teme, niti manje rezultata. Ne postoji oblast u Srbiji o kojoj se toliko govori, predlaže i, navodno, radi, a u kojoj ima tako malo pozitivnih rezultata. Olga Ravasi, profesor političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu i predstavnik srpsko američke asocijacije koja se bavi odnosima dijaspore prema Srbiji i Republici Srpskoj kaže da ti odnosi nisu danas ni bolji, ni lošiji.
– Odnosi matice i dijaspore postoje, tu su u nekom generalnom smislu, ali su arbitrarni i, naravno, ne proizvode konkretne i obostrano zadovoljavajuće rezultate – kaže Olga Ravasi.
O U političkom smislu su više loši nego dobri?
– Tema je dosta duboka i višeslojna, ali loši su iz prostog razloga što mi ne umemo da iskoristimo političku moć koju zaista posedujemo, koja nam može doneti odredjenu stratešku prednost, jer nam to, nažalost, nije državni prioritet. Razdor koji postoji, ne samo izmedju rasejanja i matice, vec i u užem političkom kontekstu, dovodi do zaključka da smo mi po nekada sami sebi najveći neprijatelji. Naša zajednička misija mora biti definicija strateškog cilja, vitalnog interesa, poimanja sopstvene države, nacije i identiteta. Ona mora imati kontinuitet, i mora biti deo državne i svake stranačke platforme.
O Šta mislite, zašto Srbiji nije u interesu da omogući dijaspori da ima svoje predstavnike u Narodnoj skupštini?
– Srbiji je to u interesu, ali postoje legalne i ustavne prepreke koje zajednički moramo prevazići. Takodje, s obzirom na nepostojanost odredjenog sistema, kao i na stranačku i političku raspodelu moći, vizura za trenutni boravak na vlasti svih stranaka, pojedinaca i platformi je kratkotrajna i nema dugoročni plan i onaj pomenuti kontinuitet. Stranačke platforme skoro svih, uopšte ne obuhvataju rasejanje. S obzirom da ću uskoro boraviti u Srbiji, verujem da ću imati priliku da ponovo razgovaram na ovu temu. Nakon proteklih izbora postoji inicijativa nekoliko strana za formiranjem novih stranaka. Konkretno, želim da iskoristim ovu priliku da ih pitam, koja od njih će u svoju platformu uvrstiti dijasporu?

O Kako mislite da unapredite odnose matice i dijaspore?
– Jednostavan odgovor na to je, takodje, i postao uobičajen; razmenama i uticajem na političkom, ekonomskom, duhovnom, kulturnom, obrazovnom polju i dr. Sa svojim kolegama i saradnicima koji su u prošlosti razvili slične programe za neke države Latinske Amerike i Evrope, trenutno radim na programu koji ću konkretno ponuditi našoj vladi, jer ću uskoro ponovo boraviti u Srbiji, a po uzoru na delatnosti dijaspore nekih drugih ozbiljnih i uspešnih država u tom kontekstu, poput Izraela, Grčke, Japana, Kine, Irske, Italije, itd.
O Šta je u tim odnosima najgore što ste primetili?
– Nekoliko stvari su tu problematične, a prednjače nepoverenje i nerazumevanje jedni drugih. Greške su bile obostrane, i one se delimično nastavljaju. Naša država, matica Srbija, mora naći i videti svoj definisan interes! On mora, bez obzira na promenu vlade, stranačku pripadnost i političke prilike, imati svoj kontinuitet. Onog trenutka kada smo to apsolvirali, tada zajednički možemo pristupiti diskusiji koja bi pokrila saradnju, zaduženja, platforme, programe. Odnos mora imati jednu ozbiljnost, ali on zahteva i ozbiljne, nekompromitovane ljude, koji iznad svega vide zajednički i vitalni nacionalni interes.
O Kako ste zamislili da bolje pozicionirate Srbiju u svetu?
– Trenutno smo svedoci jednog ozbiljnog geopolitičkog globalnog prevrata, koji odredjene centre moci, želeli oni to ili ne, suočava sa pojedinim greškama iz prošlosti. One se javno možda neće priznati, ali su same od sebe pokrenule nezaustavljivu lavinu, a mi tu turbulenciju moramo znati iskoristiti i ovaj put se efikasnije pozicionirati. Upravo u ovoj preraspodeli moramo delovati preventivno i definisati svoje strateške ciljeve, te nastupajuće promene dočekati spremni. Veliki deo toga je i ta diplomatija rasejanja. Lekcije iz istorije smo, nadam se, naučili, i sada je trenutak da zauzmemo odgovarajući stav, a i mesto koje nam je oduvek kroz istoriju pripadalo; mesto pravdoljubivog i slobodnog naroda. Naravno ovo se ne sme samo svesti na floskulu, već kao što sam već napomenula, moramo krenuti u zajedničku akciju i imati dovoljno sluha za predstojeće promene.
O Zašto , po vama, naši ljudi neće da pokreću svoje biznise u Srbiji? Šta im najviše u Srbiji smeta?
– Iskreno, ovaj segment i nije moja ekspertiza, ali po onome što obično čujem, poslovna klima nije najpovoljnija jer nedostaje odredjena sigurnost. Politička i regionalna neizvesnost, česte promene, stranačka pripadnost, administracija, birokratija, i sl. kreiraju nepovoljne okolnosti. Istini na volju, postoje odredjene povlastice u birokratskom i administrativnom smislu koje je vlada primenila za naše ljude iz rasejanja, ali se čini da je takozvani ‘strani investitor’ više zastupljen i relevantan.
O I do sada su mnogi naši ljudi u inostranstvu delovali politički i ekonomski za dobrobit Srbije, ali nekih epohalnih rezultata nije bilo?
– Rezultata nije bilo iz više razloga, a prvi i osnovni je ona zajednička definicija strateških ciljeva i vitalnih interesa. Takodje, svi ti pokušaji su bili individualni, i u odredjenim slučajevima su sobom nosili želju za sopstvenom reklamom i afirmacijom, kao i naknadnom pojavom u Srbiji sa mentalitetom:” Vi nemate pojma, ja sam došao da vam objasnim”. To je ono nerazumevanje sa početka razgovora, i pomenute greške. Rasejanje pre svega mora biti partner i saradnik koji je tu da pomogne, a ne da je vidjen kao nesto što se nameće i što je remetilački faktor. Takodje su se, da li namerno ili slučajno, iz rasejanja promovisali ljudi bez kredibiliteta i nivoa, i ostavljali za sobom vrlo ružnu sliku o svima nama. Pametni su se sklonili i odrodili, jer im nije ponudjeno ništa ozbiljno, a u neozbiljnosti pristupa leži i isplivavanje neozbiljnih i samoimenovanih predstavnika.
O Bili ste skoro u Srbiji. Kako vam domovina izgleda?
– Da, bila sam u dva navrata u poslednjih godinu dana i odlazimo ponovo, ovaj put porodično i po prvi put sa decom, za nekoliko dana. Domovina je uvek to što jeste, najlepša na svetu, ona je ono što u čoveku diše. žila kucavica koja struji kroz njega bez obzira gde se nalazio. Eh, sada, sa neke kritičke strane, možemo se osvrnuti na sitnice, a to je da što više vreme prolazi, sve to tamo u odnosu na Ameriku izgleda malo manje, malo skučenije, ponekada sivo, sa okrnjenom fasadom, i tako… Ali, upravo je to ona čar koju ne poseduje nijedno mesto na svetu… To je moj Beograd, moja Srbija.

O Da li mislite da Srbija gubi svoj identitet, uklapajući se polako u
opštu globalnu sliku u kojoj smo svi jedno, jedna država?
– Nisam pristalica globalizma u ideološkom kontekstu, ni kao Srpkinja ali ni kao naturalizovana Amerikanka, iako je, možda, u odredjenim ekonomskim smernicama izgledalo kao da on donosi prividne olakšice. Ali u kulturološkom i nacionalnom smislu je poguban po identitet. Ja, na primer, potičem iz porodice koja je obeležila kulturno nasledje tadašnje Jugoslavije, Srbije, a i evo sada i rasejanja. Većinu svog života sam i sama provela u umetničkom svetu, kao klasična balerina i pozorišna glumica, čime sam se bavila do sredine svojih tridesetih godina. Postoji toliko toga što nas identiteski definiše, i nas a i druge narode, i to se ni slučajno ne sme izgubiti i pretopiti u jednu monotonu, jednoličnu masu. Kada izgubimo sopstveni koren onda smo definitivno i izgubili sebe.
O Profesor ste političkih nauka na Okton koledžu u Čikagu. Da li studentima ponekad pričate o Srbiji?
– Često im pričam o Srbiji, u kontekstu spoljne politike i istorije. Čak sam pokrenula i inicijativu da se u redovne predmete uvrsti čas o americkoj spoljnoj politici na Balkanu devedesetih godina. Nažalost, moji drugi poslovi i putovanja me često odvlače od učionice i studenata, te sam u poslednje vreme bila prinudjena da časove prepustim drugima. Ali mi profesura zaista pričinjava zadovoljstvo. Naravno, verujem da pratite i šta se dešava na američkim univerzitetima u kontekstu političkog previranja i jedne vrste liberalno progresivne indoktrinacije studenata. Ja se uvek ne uklapam u programsku šemu te vrste, jer nisam ideološki zadojena. Nadam se da će se generalno u sistemu nešto bitno promeniti, jer obrazovni sistem ide vrlo ružnom stranputicom.

Dijana Dimitrovska
Čikago
O Zašto volite Čikago?
– Nisam sigurna da ga baš volim… Trenutno imamo jednu ‘love-hate’ relaciju. Jako dugo sam u Čikagu, pa se čini da postoji odredjeno prezasićenje, iz mnogo razloga. Naravno, kada smo kao porodica došli u Ameriku, devedesetih, nije postojalo mnogo izbora i opcija, jednostavno smo se tu zatekli, i ostali. Ja sam u Čikagu formirala i svoju porodicu, imam dva mala, divna dečaka. Sada nisam sigurna da cemo ostati u Čikagu. Frekventna destinacija nam je Florida, i moguća buduća destinacija za život.
Inat srpski brend
O Da li postoji nešto po čemu se Srbi razlikuju od drugih naroda?
– Naravno… naša univerzalna osobina… Inat… što je i dobro i loše, zavisi u koju svrhu ga upotrebimo. Takodje, nismo naučili da jedni drugima ‘praštamo uspeh’, da se cenimo i nalazimo razumevanja jedni za druge.

Zašto nemam selo
O Da li postoji najlepše mesto na svetu, za vas? Koje je to mesto?
– Najlepše mesto na svetu je tamo gde je čovek srećan, gde su ljudi koje voli. Kada sam bila mala nisam nikada imala selo, baku ili dedu u selu. Deo osnovne škole sam živela i u Sarajevu, iako sam rodjena u Beogradu. Nakon svakog letnjeg raspusta, u školama se obično pisao pismeni rad na temu provoda na letnjem raspustu. Mnogi moji vršnjaci su opisivali selo, i miris cveća, livade, koze, kravice, miris svežeg mleka…Stalno sam roditelje pitala, “Zašto ja nemam selo?”. Pri tom moja omiljena knjiga je „Hajdi”, nju i danas čitam kada mi je potrebno rasterećenje od obaveza svakodnevnice. Zato, najlepše mesto na svetu je neki proplanak, i selo u planini gde je Hajdi živela sa svojim dedom i kozama… Volela bih takvo malo selo u Srbiji, sa opojnim proplancima, livadama punim cveća, kozicama i kravicama, gde se deca rumenih obraza bezbrižno igraju i pucaju od zdravlja… etu!

Interport
o Postali ste izaslanik i specijalni savetnik za Balkan i međunarodne odnose i bezbednost generalnog sekretara Interport polis. Šta je zapravo Interport polis?
– Imenovana sam na poziciju specijalnog savetnika generalnog sekretara i direktor sam godisnje Nagradne ceremonije, od 2015, godine. Po protokolu i kriterijumu US Direktorata za nacionalnu bezbednost, takodje nosim i titulu visoko kvalifikovanog eksperta. InterPort Police ili International Airport and Seaport Police je internacionalna policijska carter organizacija, formirana 1969. godine, koja od terorističkog napada na kule bliznakinje u NY, 11. septembra 2001. evoluira u organizaciju čija je delatnost bazirana na saradnji sa zapadnim saveznicima u razmeni informacija, relevantne tehnologije, saznanja i programa kako bi zajednički saradjivali na suzbijanju terorizma i ozbiljnog transnacionalnog kriminala. Što je aktivnija globalna saradnja i razmena informacija i iskustava, to je i adekvatnije sprečavanje, razotkrivanje i prevencija terorističkih napada i kriminalnih aktivnosti.

Intervju / Goran Šarić, istoričar koji je uzbrukao Balkan

Što laž sagradi – istina razvali

o Normalno je da zapadnjaci imaju bolji standar kad su imali kolonije i pokrali blago čitavog svijeta ali njihovi preci su bili još na drvetu dok smo mi na Balkanu imali civilizaciju

SARIC

Nije hteo da ide protiv vlastite savesti ni kada su mu Albanci pretili smrću zbog toga što je naučno dokazao da nisu potomci Ilira, već da su to Srbi. Smrt dođe i prođe, sramota zauvek ostaje – kratko im je odgovorio. Goran Šarić je, što bi rekao Milovan Glišić, stvarno redak zver: istoričar, filozor i teolog koji govori onako kako misli, pokazujući da ljudska vrsta nije izmurla.
– Kada ne bih govorio ono u šta verujem – kaže u razgovoru  – ne bih ni želeo da živim.
Neke od istorijskih istina – Srbi još nisu prihvatili.
– Teza da su Sloveni prastanovnici Balkana danas više nigde nije sporna, osim u Srbiji – kaže Goran Šarić. – Nauka poznaje narod u antičkim izvorima zabeležen kao Limiganti Srbi (Limigantes servi). Taj narod je na području današnje Vojvodine i Slavonije živeo još pre 4. veka. Utvrđeno je bez sumnje da su oni slovenskog porekla. Da su Sloveni na Balkanu od antike, a i ranije, dokazuju i brojni slovenski toponimi posvedočeni u antičkim izvorima kao što su Bela Zora, Crvena, Promina, Knin, Istra, Sava, Dunav…
Teza, da su Iliri Sloveni još nije prihvaćena od moderne istorijske nauke, ali će u dogledno vreme pod teretom dokaza sigurno biti. Kako nigde na prostoru na kojem su obitavali Iliri nije nađen trag nekog jezika koji nije slovenski ili latinski, jedino je rešenje da su Iliri govorili slovenskim jezikom, a romansko stanovništvo Balkana latinskim. To potvrđuju i najveći vatikanski eksperti za ilirski jezik, poput Sebastiana Dolcea, koji je 1754. u Veneciji izdao svoje čuveno delo “De Illiricae linguae vetustate et amplitudine”. On ilirski, trački i sarmatski jezik smatra slovenskim i za to donosi dokaze. I sam sam pronašao više od 40 starih rečnika koji poistovjećuju ilirski i slovenski, kao i brojne dokumente koji to potvrđuju.
Treća teza je da se Sloveni nisu doselili sa Karpata. Stariji se možda sećaju genijalnog rumunskog nogometaša Georgia Hadžia, koga su zvali “Maradona sa Karpata”. Kad zastupnici bečko-berlinske lažne istorije pričaju da su Sloveni sa Karpata, ispada da su Karpati na kraju svijeta, a Karpati u stvari počinju u Srbiji. Doseljavanja Slovena je bilo i sa Balkana i na Balkan. I pre 7. veka i nakon njega. U 18. veku se između pedeset i sto hiljada Srba preselilo na područje tadašnjeg Ruskog carstva, današnje Ukrajine (Nova-Serbia i SlavoSerbia). To je i jedan od razloga zašto danas među Ukrajincima ima toliko mnogo nosilaca “dinarskih gena” (haplogrupa I2). To je sigurno mnogo veća seoba od bilo koje iz srednjeg veka, kada su putovali, uglavnom, samo muškarci, ratnici i konjanici, retko žene i deca.

04 saric 1_1000x0
O Šta je to što spaja Ilire i Slovene? Koji su detalji su isti?
-Poznati britanski arheolog, akademik John Wilkes, u svojoj knjizi iz 1995. godine, “The Illyrians” (Oxford, United Kingdom) navodi sledeće paralele između Ilira i Slovena: iste ceste, ista gradnja kuća, ista vrsta ognjišta, isti način paljenja vatre kresanje kamenjem, ista simbolika – svastika, drvo života, isti ukrasi sa prevladavanjem geometrijskih motiva, isti načini izrade ukrasa,  ista obuća i odeća: kratki haljetak, kape, vunene pantalone sa pojasom, kožni opanci, marame za glavu, ogrtač od krzna ili sukna, isti način livenja metalnih predmeta u jednodelnim ili dvodenim kalupima, ista keramika – ista obrada, oblici, ukrasi i sredstva za obradu, isti numerički sistem, isti toponimi, iste predrimske društvene tradicije u društvenom uređenju.
U ove 23 godine od objavljivanja njegove knjige nađene su i brojne druge sličnost, kao i mnoge koje on nije nabrojao kao: isti način gradnje grobova, isti pogrebni običaji, slava, isti plesovi, ista kola, isti istrumenti poput frule, ista imena (Desa, Bato, Babo, Pajo, Čujo), plemena koja žive na istim lokacijama i pod istim imenom od antičkih vremena (Deretići, Čeranići, Labovići), tetoviranje, magija…
Kod Bihaća je pronađena srednjovekovna peć, tzv. crepulja koja je identična onoj koju su koristili Iliri. Kod Nina su nađena dva broda iz ilirskog vremena i dva iz 9. veka, koja su napravljena identičnom, tzv. šivanom gradnjom što pokazuje kontinuitet brodogradnje u Dalmaciji kroz više od dve hiljade godina. Tehnika izrade brodova se prenosila sa oca na sina i ona je snažan dokaz da su današnji Dalmatinci u velikoj meri potomci onih antičkih i predantičkih stanovnika Dalmacije.
O Američki naučnik ruskog porekla Anatalij Kljosov, biohemijskom analizom ( gena R1A1) koji je najčešći u dinaridskom području Balkana je zaključio da su od Srba potekli svi današnji Sloveni, ali i većina naroda Evrope. –
-Nije haplogrupa R1a najčešća na Balkanu, nego I2a. R1a je najčešća kod svih ostalih Slovena, kod nas na Balkanu je druga po zastupljenosti, a prva je I2a. Kod ostalih Slovena je prva po zastupljenosti R1a, a druga I2a. Gde god imamo te dve haplogrupe imamo Slavene i nigde gde nema te dvije haplogrupe nema ni Slovena. Po svemu sudeći, davno u prošlosti nosioci tih gena su se susreli, verovatno baš na Dunavu i stvorili protoslovene iz kojih će se milenijima kasnije razviti svi slovenski narodi. Slovensko poreklo imaju Mađari i Rumuni, delimično i istočni Nemci i do trećine stanovnika severne Albanije. Ostali evropski narodi ne potiču od Slovena. Sloveni jesu bili Indijanci Evrope, ali su doživeli nekoliko genocida od strane predaka današnjih zapadnjaka, još od vremena Bakrenog doba. U samo jednom od tih genocida, muška populacija Evrope smanjena je 12 puta. Danas u zapadnoj Evropi potomci praslavena postoje u zanemarivim procentima.
O Šta se po vama događalo pre 7. veka na Balkanu , pre svega oko plodnog Dunava?
– Ono što se na Balkanu događalo pre 7. veka je razlog zašto je izmišljena laž o doseljavanju Slovena. Balkan je od praistorije bio centar sveta, “Catena Mundi”. Ovdje se razvila prva evropska, a možda i svetska civilizacija, sa prvom obradom metala i prvim pismom na svetu. Civilizacija koja je čovečanstvu podarila tehnologiju i kulturu. Jer dok su preci zapadnjaka živeli na drvetu, mi smo na Balkanu imali civilizaciju. Nakon nje cvetala je megalitska ilirska kultura za koju hrvatski arheolozi dr sc. Dinko Radić i dr Igor Borzić tvrde da je bila superiorna grčkoj kulturi. Ovde je rođeno 19 rimskih careva, među njima i najveći carevi poput Dioklecijana i Konstantina. Sremska Mitrovica je bila glavni grad Rimskog Carstva sa najvećim hipodromom, a verovatno i koloseumom izvan Rima. U Sisku je bila najveća kovnica novca Rimskog carstva, a sveti Jeronim, autor današnje standardne verzije Biblije, bio je Dalmatinac. Ako smo se mi zaista doselili u 7. veku na Balkan, onda sa tom drevnom civilizacijom Vinče, sa ilirskim megalitskim gradovima, sa Aleksandrom Makedonskim, Tračaninim Spartakom i 19 careva Rima – nemamo ništa. Onda smo došljaci na tuđu zemlju i ona nam može biti oduzeta. Zato su bečki đaci doneli laž o doseljvanju Slovena u naše institucije, a danas se te laži grozničavo drže autošovinisti i prozapadni korisni idioti. Ali što je na laži sagrađeno, istina će kad tad razvaliti.
O U nedavnom intervjuu, pitala sam profesora Miomira Koraća ( Viminacijum) da li je arheologu jasnije ko su Srbi? Odgovorio je :
„Postoji jedan mineral, stroncijum koji ima veliki poluraspad meren u hiljadama godina, a koji se koristi u istraživanjima u arheologiji. On se taloži u kostima i zubima i pokazuje nam odakle potiču ti ljudi. U Viminacijumu mapiramo stroncijum od 2010. godine u saradnji sa Antropološkom zbirkom iz Minhena. Rezultati pokazuju da od 9 kategorija ljudi koje smo mapirali i istražili 7 uopšte nisu sa našeg područja! Tako da, ruku na srce, lično uopšte ne znam ko smo mi, uopšte.”
– Stroncijum se kao i kalcijum nalazi u kostima. Njegova četiri stabilna izotopa nalazimo u različitim procentima zavisno od toga u kojem delu sveta neka populacija živi. Na taj način se može otkriti odkuda su bili ljudi koji su živeli u Viminacijumu. I upravo nam ti rezultati potvrđuju ono što znamo iz istorijskih zapisa. Potrebno je samo malo logike da se shvati zašto većina stanovnika Viminacijuma nije sa Balkana. Viminacijum je bio najjača vojna utvrda na Dunavu, centar 7. legije koja je došla iz Trilja pored Sinja. Osim 7. legije, ovdje je bila stacionirana i 4. legija. Legije su činili legionari iz celog Rimskog carstva, pa je logično da većina pripadnika legije nisu bili sa Balkana. I danas reč legionar označava stranog vojnika. Neverovatno je da to ti veliki stručnjaci nisu povezali, što samo pokazuje kolike su neznalice.
Viminacijum nije bio samo glavni grad rimske provincije Gornje Mezije i sedište elitnih rimskih legija, nego i magijski centar Rimskog Carstva što i danas zna svaki ezoteričar. Ali to nisu znali arheolozi u Srbiji, pa ih je iznenadilo otkriće zlatnih i srebrnih pločica od metala koje su bili ispisane magijskim simbolima. Njih stalno nešto iznenađuje i stalno će biti iznenađeni dok ne prihvate činjenicu da je stanovništvo Srbije do 7. veka etnički i jezički isto ili sličnom stanovništvu nakon 7. veka.
O Da li znate ko su Srbi, ko su Hrvati?
– Srbi i Hrvati su narodi malih razlika. U srednjem veku to su bili sinonimi. Sve do Prvog svetskog rata postojali su domaći i strani autori koji su nas nazivali “Srbohrvati”. Ideologija hrvatstva kreirana je u kuhinji Beča i Vatikana i njezina glavna karakteristika je negiranje zajedničkog porekla i svake sličnosti sa Srbima. Tuđman je pričao o nekakvom “tisućljetnom snu o hrvatskoj državi”, a prava je istina da do bečkog agenta Josipa Franka krajem 19. stoleća, ni jedan jedini pisac, književnik, filozof, teolog, istoričar sa područja današnje Hrvatske nije spomenuo Hrvatsku kao državu, pa još samostalnu. Neki dalmatinski autori, među kojima i katolički sveštenici čak su zagovarali ujedinjenje sa Srbijom, Crnom Gorom i Bosnom, ali ne i sa Hrvatskom, a većina je pisala o ujedinjenju svih južnih Slovena u zajedničku državu. Današnje hrvatstvo zapravo je atavizam želje Vatikana za prozelitizmom i Beča za dominacijom.
Još uvek nije definitivno utvrđeno poreklo naziva “Hrvat” i “Srbin”, ali je indikativno što ih još u najstarijim izvorima srećemo zajedno ili, kao iste, ili kao slične narode. Naziv “Hrvat” mogao je doći od ostatka Avara koji su se u 9. veku nakon što je Franačko carstvo uništilo njihovu državu naselili na područje severozapadne Dalmacije. Oni su prihvatili katoličku veru i bili polazišna tačka za vatikanske misionare. Naziv “Srbin” spominje se još kod antičkih autora. Nije jasno da li je došao sa nekom ratničkom kastom, kako se veruje za naziv “Hrvat” ili je postojao na Balkanu i pre dolaska Rimskog carstva što bi mogla potvrđivati antička imena ilirskih plemena poput Serda ili Sarda i Srdeata ili Sarbeata, kao i antički grad Serbinon koji je postojao negde u današnjoj Hrvatskoj ili Bosni. Te probleme će nadam se, rasvetiliti buduća istraživanja.
Faust Vrančić, katolički sveštenik, lingvista, izumitelj, inženjer i istoričar, još 1595. godine objavio je svoj rečnik “Rječnik pet najuglednijih jezika Evrope (Dictionarium quinque nobilissimarum Europae linguarum, latinae, italicae, germanicae, dalmaticae et ungaricae)” sa 5411 reči na pet jezika. Vrančić piše: “ dalmatinski, hrvatski, srpski ili bosanski – jere sve ovo jedan jezik jest – ima riči i slova…koja se lahko izgovaraju.” Ako je jezik isti, onda je i narod isti.

maxresdefault
O Ko su prasloveni?
– Gledajući antropološki među Slovenima opažamo dva tipa. Mirne ratare koji su plavi, niži rastom, govore brže i u čijem govoru dominiraju glasovi “č”,”ž”,”š” i ratoborne stočare, koji su viši, crnokosi i pričaju sporije. U dalekoj prošlosti, po svemu sudeći, negde u vreme Lepenskog vira, pre desetak hiljada godina, te su se dve populacije prvi put srele i stopile u jednan etnos – protoslovene. Kod svih ostalih Slovena češći je antropološki tip ratara ili Panonca, a na Balkanu stočara ili Dinarca. Oni su na Dunavu razvili briljantnu civilizaciju koja se širila prema Alpima, Jadranu, Crnom moru, Solunu, Pragu, Dnjerpu i Dnjestru. To vreme je opisano u mnogim legendama kao zlatno doba čovečanstva, a arheološka istraživanja pokazuju da je Dunavska civilizacija dve hiljade godina živela bez rata i sukoba u savršenom skladu i bez socijalnih razlika. Tu su civilizaciju uništili preci današnjih zapadnjaka koji su prvo pristizali u manjim skupinama koristeći tadicionalnu gostoljubivost Slovena. Kada su dostigli dovoljnu brojnost, iskoristili su tadašnje katastrofične dogagađaje, preoteli drevnim Slovenima metal i od njega izradili oružije. Mnogi Vinčanci odbijali su čak i da se brane, pa su u smrt otišli mirno. Mi smo potomci onih koji su ipak uzeli oružije u svoje ruke, kada su na to bili prisiljeni.
Na način kako su istrebili staru Evropu i Vinču, zapadnjaci su kasnije vršili genocide od Kanarskih otoka gdje su pobili sve Gunače, Australije i Aboridžina do Indije, a u obe Amerike ubili su između 20 i 100 miliona Indijanaca. U tome su se posebno istakli Britanci koji imaju najviši procenat tog sa pravom ga možemo nazvati “genocidnog haplotipa” R1b čiji su nosioci uništili Vinču. I onda nam zapadna agentura priča kako je tamo bolji standard. Pa, normalno da je bolji standar kad su imali kolonije i pokrali blago čitavog svijeta. Britanci su čak ukrali i dva kontinteta od njihovih starosedelaca, što je krađa neviđenih razmera.
O Ako su prasloveni u stvari arijevci, kako negde govorite, i ako su otišli u Indiju,jedan deo, pokorili tamošnje stanovništvo, zašto bi se vratili na Balkan? Teoretski, šta je to moglo da ih privuče – nazad?
– Zašto su se Jevreji nakon 2 000 godina vratili u Palestinu? Nakon provale predaka današnjih zapadnjaka u tu Dunavsku civilizaciju pre nekih 4500 godina, deo njezinih stanovnika je pobjegao u Dinarski lanac, drugi sve do Britanije, a treći deo je krenuo prema Rusiji. Bili su to uglavnom muškarci, lovci, konjanici i ratnici. Njihova napredna tehnologija omogućila im je da pobede sve narode na koje su putem nailazili. Polovinom drugog milenija pre nove ere provalili su u Indiju i Iran (Iran znači država Arijevaca). Bio je to put dug više od hiljadu godina, da bi se jedan deo njihovih potomaka probio sve do Male Azije (današnje Turske) i preko nje se opet vratili na Balkan koji je u njihovoj kolektivnoj svijesti bio mitska pradomovina, odakle su se njihovi pradedovi jednom davno otisnuli na svoje pohode. Moguće je da je čak jedan ogranak tih Arijevaca, protoslovena stigao do Egipta i dalje do Kanara.
Vesna Pešić je to odlično objasnila: “Postoji jedan skelet na lokalitetu Lepenski vir koji su arheolozi našli kraj ognjišta. Kao da je bio poslednji čuvar domaće vatre. Posle 10 000 godina njegovog sna, oni su ga probudili i suočili svet sa neupitnom istinom. Svetovi se dele i sele, ali se uvek vraćaju svom ognjištu. Stoga i seobe Slovena nisu ništa drugo do otiskivanja sa svog ognjišta pod pritiskom nasilja i ponovnog vraćanja ka esencijalnoj energiji opstanka. Ako istorija nema pisanu dokumentaciju da bi prihvatila tu činjenicu, uputno bi bilo da se obrati duboko usnulom skeletu nekoliko metara ispod zemlje.”
o Da li današnje moderne tehnologije i forenzika mogu bolje da pomognu u izučavanju i otkrivanju naše prošlosti?
– Bez njih nije moguće ozbiljno bavljenje isotrijom. Bivši hrvatski ministar naukei, forenzičar svetskog glasa, dr sc. Dragan Primorac koji je više od 3 760 puta citiran u svetskim naučnim časopisima, koji je objavljivao radove za “Science” i “Nature”, prošle godine je na temelju skoro 20 godina istraživanja izjavio da 2/3 muških stanovnika Hrvatske vodi poreklo od stanovništva koje je na Balkanu još od kamenog doba.
Genetička genealogija i forenzička antropologija nisu same po sebi dovoljne za postavljanje teorija, ali kada njihove rezultate kombinujemo sa rezultatima drugih grana nauke onda nam one mogu biti vrlo korisne.

O Zašto ne postoji nijedan dokument pisan na slovenskom jeziku? Čak i Barski rodoslov je prepis sa italijanskog jer je original izgubljen? Šta mislite o Letopisu popa Dukljanina, kada smo već kod njega?
– To je pitanje za vatikanske falsifikatore koji su i taj Ljetopis popa Dukljanina falsifikovali do neprepoznatljivosti, pa je on danas govotvo bezvredan kao izvor. Istoričari to zovu “redakcija” što je fin naziv za krivotvorenje. Čuvenu vatikansku školu falsifikovanja vodio je Anastasije III, poznat kao Anastazije Bibliotekar, koji je dve godine bio čak i jedan od papa. Oni su krivotvorili brojne dokumente kojima su dokazivali svoju vlast nad crkvom, zemljama, posedima, kraljevima i narodima. Najpoznatiji takvi dokumenti su: Konstantinova darovnica, Pseudo-Izidorove dekretalije, Gracijanovi dekreti, pismo sv. Petra…
Na našim prostorima bili su posebno aktivni. Od 1751. do 1817. čak tri generacije katoličkih sveštenika, predvođene jezuitom Filippom Riceputijem, a nakon njegove smrti Danieleom Farlatijem, a nakon njegove smrti Giovanniem Colettiem, skupljali su apsolutno sve dokumente, knjige i zapise u knjižnicama, gradskim arhivama, manastirima i privatnim kolekcijama na Balkanu. Skupili su 300 tomova dokumenata i odneli ih u Ilirski muzej u Bologni odakle im se gubi svaki trag. Tek, 1979. nađene su poločice na ilirskom jeziku koje su odnesene u Nemačku. Prošlo je skoro 40 godina, ali o njima još nije objavljeno ni jedno slovo.
O Zašto svaki narod misli da je njegova istorija posebna, kao i on sam?
– Nisam siguran da to svaki narod misli, ali sam siguran da Srbi to ne misle. Koliko ljudi u Srbiji zna da je vodeći kvantni fizičar svijeta, koji drži katedru na Oxfordu, Vlatko Vedral, Srbin sa beogradske Autokomande? Koliko ljudi u Srbiji zna da su od 10 najvećih naučnika sveta, čak dvojica Srbi (Tesla i Milanković), pa tako Srbi koji ne čine ni 0.1 posto svjetske populacije čine 20 posto najvećih naučnih umova svih vremena?! Koliko ljudi zna da je Srbija druga na svetu, odmah iza Francuske ukinula feudalizam? Da je prvi budistički hram u Evropi bio u Beogradu? Nikad mi to niko u Srbiji nije pričao.
O Balkan je i običan i neobičan?
– Balkan je oduvek imao mističnu dimenziju. U samo jednoj grobnici u bugarskoj Vrani (od ukupno 200 grobnica), nađeno je više zlata nego u celom svetu za tu epohu (5 000 godina pre nove ere). Rimski pisci pišu da je tlo Dalmacije prekirveno zlatom. Turke je na Balkan, između ostalog, dovela i želja za zlatom. Grad Novo Brdo na Kosovu je u 15. veku svetska metropola veća od Rima, Pariza i Londona. Srbija Despota Stefana pokrivala je 35 posto evropskih potreba za srebrom. U doba Osmanske okupacije najveći drveni most na svetu je kod Osijeka, a najveći kameni u Mostaru. I danas je jedna od najvećih američkih vojnih baza, Bondstil, ni više ni manje nego na Kosovu. Da je Balkan nevažan, ne bi tolike silne vojske na njega jurišale.

Dijana Dimitrovska

Gavrilo
– Prvi sam u Srbiji govorio o tajnom pismu biskupa Raffaelea Scapinellia koje dokazuje da ni Srbija ni Gavrilo Princip nisu odgovorni za Prvi svetski rat, nego je Austro-Ugarska godinama pripremala rat sa Srbijom. Za predavanje koje ću u decembru održati u Beogradu pripremam nove nepoznate dokumente.

Odabir
o Kako običan čovek da zna kog istoričara da čita?
– Većina ljudi intuitivno oseća da smo na Balkanu puno duže nego što nas to uči oficijalna istorija. Apostol Pavle kaže: “Sve proveravajte, dobro zadržavajte.” Običan čovek nema vremena da se bavi ozbiljnim istoriografskim radom, ali ima moćan alat – intuiciju i jednostavno vidi kad neko živi istoriju, živi ono što priča i veruje, kao što je arheolog Dragan Janković, koji sa toliko ljubavi priča o Vinči, a kad je neko plaćenik, radi zbog novca. Oni istoričari koji zagovaraju ulazak Srbije u NATO, koji imaju auto-šovinističke stavove, koji se svom narodu izruguju, ne bi trebalo da budu ni na fakultetima, a kamoli da ih ljudi čitaju.
Istoričari
O Koje istoričare vi poštujete?
– Od mlađe generacije izdvojih bih Miloša Kovića, kao primer kako bi istoričari u Srbiji trebalo da rade, misle i govore. Iako je školovan na zapadu, on nije prihvatio njihove mentalne obrasce, nije se stavio u službu njihovih interesa, nego je uz sve probleme koje zbog toga ima, ostao objektivan. Ković je proveo godinu dana na Oxfordu i vrhunski je ekspert koji pokazuje da je moguće biti vrhunski naučnik, a ujedno i patriota.

Intervju, Dusan Borić, profesor arheologije

autor: Dijana Dimitrovska
Imamo nalazišta – treba nam tehnologija

o Srbija ima odlična nalazišta ali nije dovoljno imati ašov, lopatu i radnu snagu kako bi se istražio neki arheološki lokalitet

 

Dusan-photo
Da bi približio arheologiju deci, profesor Dušan Borić, trenutno gostujući istraživač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, objavio je knjigu o Lepenskom viru. Najintrigantniju kulturu koja fascinira arheologe, pokušao je da približi deci kroz jednostavne priče o načinu kako se živelo u to doba. Da ih poveže sa Lepenskim virom kao što je on povezan još iz dečačkih dana.
– Još u srednjoj školi bio sam očaran gledajući fotografije Srejovićeve knjige o Lepenskom Viru iz 1969. godine. Kasnije sam mnogo čitao o Lepenskom Viru kao student i ubrzo sam upoznao i neke od ljudi koji su tamo radili tokom iskopavanja 1960-ih i 1970-ih kada su ta kao i nalazišta iz drugih perioda i otkrivena. Mom razumevanju te regije i tog kulturnog fenomena najviše je doprinosa dao pokojni akademik Borislav Jovanović, čije reči i nebrojene priče i anegdote sa tih iskopavanja sam upijao i pamtio tokom naših susreta u njegovoj kancelariji u Arheološkom institutu u Beogradu od sredine 1990-ih. Ipak, nisam posetio Đerdap sve do 1996. godine, kada sam već bio završio studije arheologije. Tada sam, zajedno sa svojim ocem i Jelenom Kondić, koja i danas, iako u penziji, i dalje radi na čuvanju i prezentovanju rimskog nasleđa na Đerdapu, prvi put obišao Đerdap i do danas je to putovanje nešto što ne mogu da zaboravim. Od tada, mislim da nije prošla ni jedna godina da nisam obišao taj čarobni pejzaž.
O Đerdap vas i danas očarava?
– Tvrdim da je to najverovatnije jedan od najlepših krajolika u Srbiji. Taj spoj snažne rečne matice, koja je ovde nekada pravila katarakte i brzake, pre stvaranja akumulacionog jezera, i okomitih karstnih (krečnjačkih) litica naročito je prelep u jesen kada crveni ruj dominira.
O Šta je to što kulturu Lepenskog Vira čini posebnom u odnosu na ostale?
– Ono što nazivamo kulturom Lepenski Vir zapravo čini nekih 20-ak nalazišta koja su pronađena na obalama Dunava u Đerdapu i koja se pružaju duž oko 150 km ove obale kako sa srpske tako i sa rumunske strane reke. Ovde, pre svega u pećinama, nalazimo tragove ljudskog života od perioda srednjeg paleolita, tj. od vremena neandertalca, ali su prva dugotrajnija naselja na otvorenom počela da se koriste od kraja poslednjeg ledenog doba, pre oko 11,500. Tokom nekoliko milenijuma u ovom krajoliku Đerdapa, holocenski (topli period nakon ledenog doba u kojem i danas živimo) lovci-sakupljači-ribari ubirali su plodove ove bogate životne sredine i vremenom razvili određene elemente kulturne zasebnosti koje možemo da sagledamo kroz običaje sahranjivanja ili ornamente koje su nosili. Sam Lepenski Vir je kulminacija ove kulture. Lepenski Vir svoj procvat, oličen u izgradnji staništa sa trapezoidnim osnovama kao i skulpturama od peščara, doživljava u momentu kada ove autohtone grupe lovaca-sakupljača-ribara dolaze u kontakt sa prvim neolitskim doseljenicima, zemljoradnicima i stočarima, za koje sada, na osnovu skorijih analiza drevne DNK, znamo da su poticali iz severozapadne Anadolije. Ove neolitske grupe se, po svemu sudeći, u velikom broju šire po Balkanu od pre oko 8500 godina. Gotovo da nema mesta u čitavoj Evropi gde možemo da sagledamo sa toliko jasnoće ovaj susret ili sudar dva veoma različita sveta. Ti ljudi su izgledali drugačije, govorili su različitim jezicima i imali su potpuno drugačije svakodnevne navike. Ovo je ono što čini kulturu Lepenskog Vira tako zanimljivom. Tokom kratkog perioda izgleda da ovde postoji suživot ovih različitih grupa i njihovih posebnih kultura. Na osnovu analize drevne DNK znamo da je došlo do mešanja lokalnih i novopridošlih ljudi, a na osnovu izotopa stroncijuma zaključili smo da su žene bile te koje su dolazile sa strane na Lepenski Vir, verovatno kao deo kulturne razmene.

O Da li se zna odakle su došli drevni stanovnici Đerdapske klisure?
– Uprkos pomaku u analizama drevne DNK iz Đerdapa, a kojem sam u skorije vreme doprineo zajedno sa nekoliko drugih kolega iz Srbije i kroz saradnju sa peleogentičarima iz Harvarda i Beča, i dalje nismo sasvim sigurni o svim detaljima genomske slike ove populacije u Đerdapu pre dolaska severozapadno-anadolskih zemljoradnika i stočara. Ipak, kako se očekivalo, mezolitska đerdapska populacija potiče od mnogo ranijih populacija evroazijskih lovaca-sakupljača a koje su tokom paleolita nastanjivale veoma veliku teritoriju. Genetski gledano, mezolitski lovci-sakupljači-ribari imaju karakteristike kako zapadnih tako i istočnih evroazijskih lovaca-sakupljača. Ovo znači da potiču iz začetne populacije pre razdvajanja ovih grupa. Moguće je da je jedan deo ove populacije u većem broju naselio Đerdap tokom faze paleolita koju nazivamo gravetijen, u maksimumu glacijacije tokom poslednjeg ledenog doba kada su južni delovi Evrope bili naseljeni grupama koje su se pomerala sa severa ka južnim refugijima zbog izrazito hladnog perioda pre oko 20 hiljada godina, a koji je trajao nekoliko hiljada godina. Detaljnije analize drevne DNK na kojima trenutno radimo pružiće preciznije odgovore u bliskoj budućnosti.

O Zašto su izabrali klisuru za svoje stanište?
– Đerdap je vekovima bio odlično mesto za ribolov i to pre svega za ulov krupne ribe, poput soma, jesetre ili morune, o čemu detaljno govori naš slavni matematičar i pasionirani ribar Mihailo Petrović Alas u svojoj knjizi Đerdapski ribolovi (1941) koja je redak i dragocen dokument o sada izumrlim veštinama i tehnikama ribarenja s kraja 19. veka. Zbog osobene geološke istorije sa veoma različitim tipom stena čitavo korito Dunava u ovoj regiji doživelo je veoma različite erozivne procese koji su na mnogim mestima ostavili velika udubljenja, a u kojima su posle nastajali virovi – poput vira koji se nalazio ispred nalazišta Lepenski Vir ili mnogo snažnijeg vira na mestu gde se nalazilo nalazište Padina-Gospođin vir. Na drugima mestima postojala su suženja ili plitko položene stene koje su omogućavale da se riba lako ulovi. Sve ovo je moralo biti od značaja i praistorijskim stanovnicima Đerdapa te je odabir ovih mesta verovatno u velikoj meri bio vezan za njihov značaj u ribarenju.
o Čemu je služila čuvena ribolika skulptura?
– S obzirom da je riba imala veliki značaj u životu praistorijskih stanovnika Đerdapa, nije neobično da su oni razvili odnos prema različitim vrstama riba koje su po svemu sudeći doživljavane ne samo kao hrana već kao neljudska bića koja su ipak značajno povezana sa ljudima i njihovim sudbinama. Na primer, jedna od spekulacija je da su verovatno verovali u metamorfozu ljudi u ribe nakon smrti. Naročito periodičan dolazak, odlazak i ponovni povratak jesetre i morune, a koje su anadromne, što znači da zbog mrešćenja sezonski putuju Dunavom do Crnog mora i nazad, mogao je da bude od važnosti zbog ideje cikličnosti i obnove životne energije. Otuda verovatno ribolike skulpture i hibridni oblici u kojima su predstavljene izmešane fizičke odlike ljudi i riba. Teško je reći čemu su tačno služili ovi predmeti, ali nalazimo ih često oko ognjišta i moguće je da su imali ulogu da podcrtaju elemente mitova o poreklu i ciklusu života i smrti, a ponekad možda i kao otelotvorenje pojedinih individua iz prošlosti.

o Kako biste jednostavno opisali ljude Lepenskog vira? Ili, kako je izgledao jedan njiihov dan? Šta su radili?
– Bilo je to tipično ribolovačko naselje. Ljudi su se intenzivno bavili ulovom ribe i dosta vremena provodili na vodi, moguće tokom čitave godine, tako da na velikom broju ljudskih ostataka nalazimo koštana zadebljanja na slušnom kanalu zbog hronične izloženosti hladnoj vodi. Ipak, moguće je da čitava populacija nije sve vreme tokom godine provodila uz reku već pre svega tokom glavnih ribolovnih sezona tokom proleća i jeseni, a koje su verovatno koincidirale sa nizom ceremonijalnih i ritualnih aktivnosti. Riba se verovatno sušila iznad pravougaonih ognjišta građevina sa trapezoidnim podovima, a oko ognjišta su, verovatno, sedeli, slušajući priče, mitove i legende o prošlosti i njihovim precima. Život nije bio lak, verovatno je bilo perioda tokom kojih su oskudevali u hrani, a deca i novorođenčad su umirala često, najverovatnije zbog nehigijenskih uslova.
O Da li ste razmišljali, u čemu je suštinska razlika između kulture Lepenskog vira i ove naše danas?
– Naravno, vreme i dostupna tehnologija koje nas razdvajaju čine ogromnu razliku između našeg i sveta đerdapskih mezolitskih ribara. Ono što je zasigurno suštinska razlika jeste odnos prema okolini i razumevanje sveta. Njihovo se zasnivalo na ideji stalne razmene i zavisnosti od drugih neljudskih bića. Naš svet je zasnovan na ideji eksploatacije prirodnog okruženja i otuđenja od sveta. Moguće je da je seme ovih razlika u razumevanju sveta posejano već tokom neolita.
O U čemu se ogleda složenost pogrebnih rituala u Lepenskom viru?
– Imamo pokazatelje da pogrebni rituali i sam čin sahranjivanja nisu bili kraj odnosa živih sa preminulima. Izgleda da se taj odnos nastavljao kroz takozvane sekundarne pogrebne običaje, poput ekshumacije kostiju pokojnike, katkad njihovog čišćenja kako bi se sastrugalo preostalo tkivo i potom možda ritualnog korišćenja ovih ostataka u određenim ceremonijama pa sve do njihovog ponovnog i konačnog polaganja, često samo delova skeleta sa naglaskom uglavnom na lobanjama i mandibulama, u grobove drugih individua ili na nekim drugim mestima.
o Da li su srpska arheološka nalazišta zanimljiva, u svetskim okvirima?
– Svakako da jesu, i na području Srbije imamo veoma važna nalazišta iz različitih perioda praistorije kao i iz kasnijih perioda. Međutim, ono što je važno je ne samo da su nalazišta od velike važnosti, jer mnoga arheološka nalazišta bilo gde u svetu mogu da budu od važnosti ako se u njihovom istraživanju primeni inovativna i moderna metodologija i ako se potom rezultati istraživanja predstave tako da pokušaju da daju odgovore na neka opšta teorijska pitanja o razvitku ljudskog društva, kulture, tehnologije što ih čini relevantnim širom sveta. Ovo poslednje često nije perspektiva koju imaju neki arheolozi u Srbiji. Ne pokušavajući da svoje rezultate prikažu u svetlu širih teorijskih problema značajno umanjuju važnost zaključaka do kojih dolaze. Takođe, kada su u pitanju iskopavanja i laboratorijske analize, da bi rezultati vašeg rada bili uzeti ozbiljno u svetskim okvirima neophodno je istražiti, tj. iskopavati, po najvišim standardima i primenom danas dostupnih metoda beleženja. Drugim rečima nije dovoljno imati ašov, lopatu i radnu snagu kako bi se istražio neki arheološki lokalitet. Proces terenskog rada u arheologiji danas je značajno kompleksniji i zahtevniji.
O Kao arheologa, koje vas nalazište najviše intrigira u svetu ili kod nas?

– Mene najviše intrigiraju još neotkrivena nalazišta i nalazi kojih sigurno ima u svakoj regiji. Umesto da idemo za već poznatim, mislim da se treba usredsrediti na ono što još nismo otkrili, osmisliti načine istraživanja i doći do podataka koji do sada nisu bili dostupni.

o Da li ste imali prilike da u SAD obiđete neko arheološko nalazište?
– Obišao sam neka nalazišta u SAD, a naročito zanimljiv mi je bio obilazak velikih kružnih i linearnih zemljanih konstrukcija na nalazištu Nuark (Newark) u Ohaju, koja su deo autohtone Hopvel kulture. Veoma me interesuje da obiđem nalazišta u oblasti Čako kanjona u državi Novi Meksiko. Tokom boravka na Kolumbiji ove godine pomogao sam u organizaciji simpozijuma o ugroženosti kulturnog nasleđa u okviru nacionalnog spomenika Medveđe Uši (Bears Ears) na teritoriji države Juta, gde je tokom Obamine administracije velika teritorija ispravno uvrštena u okvire nacionalnog spomenika da bi bila gotovo za 85 % smanjena nakon Trampovog dolaska na vlast prošle godine. Neverovatno je da su nasleđe i kultura autohtonih stanovnika severnoameričkog kontinenta i dalje kritično ugroženi zbog pohlepe korporacija, političara i kapitala koji ne prežu od dalje devastacije ove teritorije na štetu njenih preostalih indijanskih stanovnika.

o Šta vam se posebno dopada u Americi?

– Amerika je jedna od najbogatijih i najnaprednijih zemalja sveta i lider u mnogim oblastima od tehnologija do pojedinih oblasti umetnosti. Standard života u Americi, takođe za mnoge, iako sigurno ne za sve, veoma je visok, relativno govoreći. Ali ono što je zasigurno najsuperiornije iz moje perspektive jesu ubedljivo najbolji svetski univerziteti sa često izuzetnim mogućnostima za finansiranje istraživanja i odličnim programima. Kampusi američkih univerziteta širom kontinenta su ostrva znanja i inovacija i ono što je naročito važno, ove institucije ostaju otvorene za priliv studenta i istraživača iz celog sveta. Uprkos raznim političkim previranjima, Amerika i dalje ostaje jedno od najperspektivnijih i otvorenijih mesta za ljude iz čitavog sveta da pokušaju da se ovde ostvare.

Dijana Dimitrovska

Nadrealna priča

O Šta kao arheolog znate o troprstnim mumijama iz Perua? Da li je otkriće zaista senzacionalno?

Na ovo pitanje ne bih odgovorio jer je u pitanju tipično denikenovska nadrealna priča koja nema veze sa realnošću i može da se svrsta zajedno sa tvrdnjama o nepostojećim piramidama u Bosni!
Planovi
o Šta radite u Americi? Koji su vaši planovi? Da li ćete se vratiti u Srbiju?

– Trenutno sam u Americi na jednogodišnjem studijskom boravku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Ranije sam takođe ovde boravio kao gostujući istraživač kako na Kolumbiji tako i na univerzitetima u Medisonu i u Pitsburgu. Niz godina proveo sam kao istraživač u Kembridžu, a potom kao profesor u Kardifu ali nakon bregzita odlučio sam da ne želim da ostanem u Britaniji. Planiram nastavak karijere ili u Americi ili u negde u Evropi – moguće u Italiji. Što se tiče Srbije to nije isključeno i bio bi to zanimljiv izazov ali za sada nemam poziv od bilo koga da bih o tome mogao da razmišljam.

Intervju/ Katarina Conrad Terzić ,Srpkinja koja je osvojila američki triatlon

autor: Dijana Dimitrovska
naslov
Srce vodi – um nas odgovara

IMG_2158

Osvojila sam titulu Ironman-a pošto sam u jednom cugu isplivala 4 kilometara, pa biciklom izvozila 180 i konačno pretrčala 42 kilometara posle čega znam da do cilja može dovesti samo srce, dok će vas um odgovarati

Generacijama Amerika nosi simbol “obećane zemlje” u kojoj su demokratija i sloboda govora njene dve istaknute odlike. To je zemlja gde se rad i znanje nagradjuje prilikama i visokim pozicijama. Gde se marljiv rad i strast isplaćuju ne samo monetarno već i slavom. To je zemlja koja daje mogućnost mladim ljudima da se istaknu i napreduju. Da od ničega naprave nešto. Katarina Terzić Conrad,profesorka matematike koja ovo kaže, kroz vlasiti primer to i dokazuje:
– To je zaista tako – kaže ona. – Kad sam stigla u Ameriku sa sedamnaest godina, nisam poznavala kulturu niti jezik. Pritom nisam imala ni novca. Moji roditelji su me poslali u nadi za boljom budućnošću jer se u krajevima stare Jugoslavije nagoveštavao civilni rat. Za svoju stipendiju sam na kampusu čistila i ribala tepihe, služila hranu u školskoj kafiteriji, čupala travu i sekla žbunje kao baštovan, radila kao kasirka sve dok nisam naučila jezik. Onda sam počela da držim časove matematike, jer je to jedini jezik koji sam dobro poznavala.
Moj marljiv akademski rad i socijalni uticaj bili su nagradjeni kada me je Liberty Univerzitet izabrao da ih predstavljam kao Miss Liberty, prva seniorka iz inostranstva. I to iz Srbije, u vreme kada je Srbija i srpski narod predstavljeni u američkim medijima kao “savages”, primitivni narod koji je odgovoran za genocid na Balkanu. Ova pozicija mi je omogućila da upoznam uticajne ljude, kao što su kongresmen Newt Gingritch i biznismene kao što su Steve Forbes. To vam govori da Amerikanci nisu imali predrasuda o mom poreklu. U Americi sam zavrsila doktorske studije iz primenjene matematike, i predavala sam na fakultetu devet godina. Dobitnik sam Virginia Tekov  “The Most Outstanding Graduate Teaching Assistant (GTA) in Mathematics” i nominovana za najboljeg GTA u Virginia Techu od strane studenata.
Trenutno sam osnivač i predsednik “nation wide” kompanije “Katarina’s HIIT&RUN” koji se fokusira na osnažnjivanju žena (“empowering women”) kroz borilačke veštine, fitnes sa ciljem (“fitness with purpose”), zdraviji život i “mindful living”.
O Da li je, generalno, matematika odgovorila na sva pitanja, ili
postoje oblasti gde ona traži odgovore?
– Ako pitate mog petnaesogodišnjeg sina, on će vam reći da je matematika rešenje svemu. To je verovatno uticaj njegovog oca, ujaka, i dede. Matematika ima potencijala da resi mnoge probleme, ali ako mene pitate matematika nema odgovore na ljubav, veru i nadu.
O U kojim oblastima matematika danas ima najveću primenu?
– Trenutno linearna algebra je najviše primenjena oblast matematike. Primer je “Deep Learning” koji je korišćen u najvećim kompanijama kao što su Google, Amazon, i Facebook.

IMG_2522
O Imate strast prema bnorilačkim veštinama?
– Moja strast je potekla od školskih dana, kada je moj otac, frustriran koliko se moj brat i ja prepiremo, doneo dva para profesionalnih bokserskih rukavica i počeo da nas uči kao da se boksujemo. To je bio njegov način da nam potakne da rosimo energiju.
Ja sam u Americi dobila crni pojas u tekvondu i osvojila tri nacionalna šampionata. Potom sam htela da naučim borilačke vestine koje su više praktične za uličnu odbranu, pogotovu za žene. Krav Maga (borilački sistem koji se upražnjava u Izraelskoj vojsci) se pokazao kao najuticajniji. Posle sticanja zvanja instruktora, htela sam da naučim kako da se odbranim od raznih noževa. Filipinski Kali se pokazao kao jedan od najuticajnijih, jer su Filipinci uspeli da se odbrane od invadora stolećima koristeći Kali.
U svim tim borilačkim veštinama nema mnogo žena. Tu i dalje dominiraju muškarci. To me je navelo da osnujem sistem za žene koji je praktičan i lako primenljiv.
O Osmislili ste fitnes program “Katarina’s HIIT&RUN”?
– To je dinamičan i jedinstven fitnes program koji koristi HIIT (high Intensity Interval Training) za mišićnu memoriju – 9 puta je efikasniji u skidanju masnoće nego kardio. Svaki 21 min HIIT treninga sa 4 samoodbrane sagoreva preko 1400 calorija. Žene ne samo da nauče da se odbrane nego imaju veoma efikasan “workout”, koji je takodje pristupan na telefonu kroz naž App putem kojeg mogu same vežbati kod kuće još nekoliko puta nedeljno. U 8 lekcija (jednom nedeljno) one nauče 32 samoodbrambene tehnike mežu kojima odbrana od udaraca, šamara, čupanja kose, vuče za ruke, davljenja, “bear hugs”, “headlocks”, napada na podu, sa nožem, pištoljem, palicama, itd… Posle 8 nedelja imaju test gde moraju da se suoče sa napadačima i pokažu šta su naučile. Ovaj program je još uvek “in its infancy”, ali polako širi po Americi.
O Gde je u Americi nasilje najuočljivije?
– Sa razvojom tehnologije (“smart phones”), dolazi i do socialnih problema i nasilja. Industrija pornografije, droge i trafiking su znatno u rastu s prihodima preko 300 biliona dolara godišne, više od Google, Apple i Amazona zajedno. Sve više vidimo problema sa seks trafikingom, čak i u našim malim mestima (“suburbs”). Prosek doba žrtve seksualne eksploatacije je izmedju 12 i 14 godina.
O Da li, primera radi, u malom mestu u Americi možete da  se slobodno
noću krećete ili da decu preko dana pustite da sama idu do škole?
O Amerika je velika zemlja i to zavisi ne od zemlje do zemlje, već i od opštine do opštine. Ipak,a celokupna sigurnost je sve lošija zbog rasta kriminala. Statiska pokazuje da su deca više ugrožena od ljudi koje poznaju. “Grooming” je poznat način koji koriste pedofili da se zadobije dečje poverenje. To može biti bilo koja osoba u njihovim životima s kojom se oni suoče svakodnevno.  Trener, učitelj, rodjak, kućni prijatelj, bratov drug, drugaričin brat ili otac, očuh, cak i otac. Takodje je “grooming” poznat način pridobijanja devojke radi korišćenja za trafiking. Na primer, današnji pimp nije stereotipan afrički Amerikanac sa dugim lancem, danas to može biti dečko koji zadobija pažnju i afekciju sve dok ne odvoji i odstrani devojčicu mentalno, i posle i fizički, od roditelja i njenih prijatelja. To čak moze biti i drugarica. Deca koja su target su obično povučena deca koja nemaju mnogo prijatelja.
oImate velikog udela u humantiarnim aktivnostima princeze Katarine Karađorđević?
– Njihova Veličanstva sam upoznala u Hjustonu, na dobrotvornoj večeri. Tada me je princeza Katarina zamolila da joj budem pratnja na sastancima sa načelnicima nekoliko prestižnih bolnica u Hjustonu.
Od tada smo uspostavili saradnju e MD Anderson Cancer Centra u Hjustonu, a takodje i  Dana Farber Cancer Centra u Bostonu sa Kliničkim centrom u Srbiji. Uradili smo nekoliko programa sa razmenom lekara. Moja želja d apomognem je jaka zbog toga što su moja oba roditelja lečena od kancera.
Zatim me je Princeza zamolila da pomognem familiji Ognjanović i da budem njihov zastupnik za vreme Tijaninog lečenja u Hjustonu.
Radili smo dobrpotvorne večere i mnoge druge aktivnosti. Princeza Katarina čini mnogo zdrastvo Srbije i za poboljšanju tretmana za kancer dojke, ali i za decu u domovima. Ja se zaista divim njenoj energiji i strasti kojom se ona zalaže da pomogne. Nažalost, mislim da Srbi u Srbiji ne cene njen trud, koliko Srbi u Americi.
O Da li imate osećaj da danas nedostaje samilosti ljudima?
– Svakako. Pogotovu u novim generacijama koja se navikla na konstantan elektronski stimulus. Istraživanja pokazuju da su deca koja igraju video igrice (prosek dva i po sata dnevno) manje samilosna, manje strpljiva, manje poštovanja pokazuju i brže su iritirana.

fullsizeoutput_bfc9
O Kako vam Srbija izgleda sada?
– Srbija, sa svim svoim nedostacima i prednostima će uvek biti specijalna u mom srcu. Pogotovu moj rodni grad Beograd. Što sam starija, to me rodni grad sve više vuče. Najviše se mane vide u nestrprenju i nepoštovanju ljudi. Ponekad mi se čini da svi pričaju u glas. Niko nikog ne sluša. Svi viču kad se malo napiju. Puši se na sve strane. Nešto što u Americi obavljate jednim klikom na telefonu, u Srbiji može trajati danima. Kao na primer, plaćanje infostana. Morate da idete na dva mesta. Da izvadite ličnu kartu je proces od nekoliko dana. Itd. Sistem i birokratija bi mogli da se poboljšaju.
O Da li vaša deca govore srpski?
– Da, sa američkim akcentom. Moj muž je Amerikanac, ali je naučio da govori tečno srpski posle 5 meseci pošto smo se upoznali. Meni i mojima to mnogo znači, i zbog toga ga moja familija i prijatelji mnogo vole i poštuju.
O Čemu se u Beogradu najviše obradujete?
– Svake godine moj muž i dva sina provedemo u Beogradu barem mesec dana. Moji se sinovi najviše obraduju pekarama, pogotovu „ Hleb i kifle”, palačinkama, burecima, ćevapima itd. Ja starim prijateljima, familiji, poznatim ulicama, specificnom mirisu, i šarmu starog grada.

Dijana Dimitrovska

fullsizeoutput_d643Gvozdena

O Vi ste „ gvozdena lejdi”. Objasnite nam šta je potrebno od sportskih disciplina savladati da bi se postao Ironman?

Ironman = 17 sati triatelon, 226 km (4 km plivanja, 180 km voznje bicikla, i 42 km (maraton)). Kada sam se prijavila za moj prvi Ironman, nisam znala plivati, niti sam posedovala bicikl, a tek sam počela da trčim. Dala sam sebi 6 meseci da naučim sve tri discipline. Moji triatalon prijatelji su mislili da sam poludela. Kažu da novajliji treba dve, a najmanje godinu dana da se pripremi. Naučila sam da plivam gledajući YouTube kanal. Moj muž se smejao gledajući me kako gutam vodu učeći sebe da plivam. Govorio je da sam kao ranjeni pelikan, koji pokušava da izadje iz vode u kojoj se davi. Strah od davljenja koji nosim iz detinjstva (zbog čeestih grčeva u nogama), sam morala da savladam meditacijom. Moj prvi Ironman bio je na ovorenoj vodi u okeanu sa talasima gde ljudi ne vide gde plivaju i cesto plivaju jedni preko drugih.
Trkački bicikl nisam kupila do 3 nedelje pred takmičenje. Moj komšija nije mogao da veruje kada sam ga zamolila da me nauči kako da upravljam “aero bars” i da se ne polomim na stop znaku. Najveća distanca koju sam prešla biciklom je 20 kilometara a trebalo je najmanje 120 km. Niko nije mogao da veruje ocima da sam ne samo istrajala moj prvi Ironman, nego zavrsila za 15 sati i 30 min. Pet meseci kaznije otrcala sam moj drugi Ironman. Tada sam naučila da vas do cilja vodi vaše srce. Vaš um je spreman da odustane pre vašeg tela.

fullsizeoutput_d4c3