Intervju / Dragan Janković, arheolog

Autor: Dijana Dimitrovska

Lekcije sreće iz neolita

Davno, davno pre nego što će Sloveni dotutnjati od Karpata, na prostoru današnje Srbije rubnih delova svih okolnih država živela je civilizacija koja je ostvarila ljudski san. Ta civilizacija, nazvana vinčanska, po mestu blizu Beograda gde je pronađeno najveće neolitsko naselje, uspela je nešto što niko do dana današnjeg nije: ona nije znala za rat, živela je u prefinjenom skladu sa prirodom,u punom komforu i, nesumnjivo, zbog svega toga bila je – srećna.
Kako je to pošlo za rukom ljudima koji su živeli pre 7000 ili 8000 godina a nama nije? Kustos arheološkog nalazišta u Vinči i areheolog Muzeja grada Beograda Dragan Janković koji o Vinčancima gotovo sve zna, daje nam sliku vinčanskog čoveka.
– Vinčanci su srećni ljudi koji žive u prostranim, komotnim i lepo uređenim kućama – kaže kustos Dragan Janković.- Iskopali smo ostatke kuća koje su velike od 20 do 80 kvadrata, one imaju po nekoliko soba, drvenu konstrukciju, i sve su malterisane. I to ne blatom, nego pravim malterom koji se pravi od gline, peska, pleve i vode. Ta vrsta izolacije je savršena termoizolacija koja se danas vraća na velika vrata. Na krovu je bila trska, takođe odlična izolacija koja ne propusta vodu. A pod je bio savršenstvo, napravljen je od istog tog maltera koji je uglačan da bi se lako održavao. Sve kuće su imale peć. Ne ognjište. Ta peć je bila naprvaljena od istog materijala kao i pod. I pogledajte sada njihove genijalnosti. Kada bi založili peć koja je bila povezana sa podom, toplota bi se širila celim podom i grejala celu kuću. Imali su podno grejanje!
O Da li su svi imali kuće?
– Ne samo da su svi imali kuće, nego su svi imali prostrane kuće!
A uz to, svaka kuća je imala žrvanj. Ne samo bogate kuće, nego sve kuće su imale žrvanj na kome su mlele žitarice za sebe. A to znači da su vodili računa da jedu sveže. Kada im je bilo potrebno, oni su pravili brašno. Znali su odlično da se integrlano brašno jako brzo kvari. Zato su svi imali svoje mlinove.
O To upućuje da su se zdravo hranili?
– Jeli su idelanu hranu, ili, što bi rekli nutricionisti,pravilno balansiranu. Jeli su žitarice sa ljuskom kao što su ječam, pšenica, grašak, grahorica, lan, imali su doimaće životinje i divlje, jeli su ribe ali i dosta bobica, pečuraka, plodova prirode uopšte.
O Da li je to neko idealno društvo?
– Nije bilo socijalnog raslojavanja. Oni su imali privatnu svojinu. Ali, u to vreme bilo je neprihvatljivo da neko ne živi od svog rada. Dokaz?! Pa, eto, ga, svi imaju lepe kuće. A nemoguće da ih imaju ako ne žive od svog rada.U neolitu tako imamo privatnu vojinu bez socijalnog raslojavanja. A ima viška vrednosti. To je nama san koji nismo dostigli.U stvari, pokazali su nam da je to što mi sanjamo, već bilo.
O Kako je izgledao taj drevni grad?
– Vinča je bila urbano naselje. Imala je kuće u nizu, koje su isto orijentisane, i retko koja ima dvorište i okućnicu. Očigledno je za njih prostor dragocen. Sve to upućuje da Vinča nije bila seosko područje. Profesor Srejović je u jednoj studiji procenio da je u Vinči živelo do dve i po hiljade ljudi. To je za neolit ogroman broj stanovnika. Ako to potvrdimo, dobićemo Vinču kao evropsku metropolu. Jedan od prvih evropskih gradova.
O Od čega su živeli Vinčanci?
– Poljoprivredom su se bavili izvan naselja. Vinča pripada drugoj polovini neolita. Ljudi u prvoj polovini neolita su pripitomljavali životinje, kultuvisali biljke, bavili se stočarstvom. U drugoj polovini počeli su da đubre zemlju i da stvaraju viškove hrane. Viškovi su omogućili specijalizaciju delatnosti i trgovinu.
O Počinju da putuju?
– Da,počinju stalno da putuju i da sa putovanja donose nešto čega ovde nije bilo, a da istovremeno odnose ono što su imali. Donosili su iz Tuzle so, a sa Karpata opsidijan – vulkansko staklo od koga su pravili oštra sečiva. I danas se, inače, sklapeli izrađuju od opsidijana. Pravili su brijače, razne alatke, među kojima one za sečenje trave koja im je bila važna da prehrane zimi životinje. Na putovanja su nosili ono što su imali, a imali su nešto veoma dragoceno: boje. Na Avali su imali cinabarit redak crveni mineral, malahit od koga se pravio nakit i zelena boja, azurit oksid bakra plave boje i oker mineral. Putovali su rečnim dolinama Dunava, Save, Drave, Morave, Tise…Išli su pešice čak do Egeja, odakle su donosili školjke.
Dnevno su prelazili 50 kilometara. Kako to znamo, pa lepo, izračunali smo. Ako se pređe 6 km na sat, dnevno je to pedesetak. Pravili su odeću od lana i nije im bilo hladno.
O I niko ih nije napadao da im to otme?
– Ne, ljudi se se radovali kada bi im trgovac došao. Ne samo da su mogli od njega da kupe boje, recimo, nego su mogli svašta da saznaju. Trgovac je bio internet. Živa vest.
o Vinčanska kultura ima veoma neobične figure? Šta one predstavljaju?
– Pronašli smo na hiljade predmeta koji nemaju praktičnu namenu već pripadaju oblasti kulta. Među njima je najviše kultnih predmeta, figurina. To su najčešće predstave žena. Oni su slavili kult velike majke. Za opstanak im je bila potrebna hrana, a za hranu njiva. Njiva im je rađala, pa su je poistovećuivali sa ženom. Žena je simbol plodnosti. To je majka, velika majka. Te figure imaju velike oči jer majka predstavlja i budnost i brižnost. Te oči su zaštitinici. Mi kažemo: Neka te Bog čuva. A oni su najverovatnije govorili: Neka te čuva velika majka. Figure nemaju usta. Pretpostavljamo zbog toga da bi se naglasile oči i budnost. Kao što žene ne našminkaju usta kada žele da istaknu oči, tako su i oni, pretpostavljamo, sakrivali usta da bi se istakle oči. Neke figure imaju raširene ruke, što znači dobrodošlicu.
O Šta su držali u posudama?
– Pa, recimo, seme. Ono je bilo dragoceno. Bili su izuzetni dizajneri. Uživali su u lepom, pa su im i posude bile lepe. Imale su poklopce sa licem i na njima se ponavljaju motivi očiju i ušiju. Oči su čuvari. Oči su čuvale to seme, uši u funkciji budnosti.
O Da li se zna nešto o njihovoj religija?
-Znamo da iz toga vremena njihova religija ima dva najdominantnija kulta. Kult rađanja i budnosti. Oni nemaju kult lovca i kult ratnika Oni ne slave smrt. Oni slave prirodu i život! To je vreme kada se slavio život. To nije samo priča o Vinči, već o jednom čudesnom vremenu. Vinča je najlepši primer evropskog neolita.
O Teško je današnjem čoveku da shvati da ljudi u neolitu nisu ratovali?
– Nisu imali organizovano nasilje, rat. Bilo je pojedinačnog nasilja. Postoje tragovi, nalazili smo skelete sa očigledno povredama. Oni nemaju strah od neprijatelja. Nema ozbiljnih fortifikacija. Njihove kuće su na otvorenom prostoru. Nema orzužja. Nigde. Ni na jednom nalazištu nismo našli oružje.Pre njih su živeli od lova i branili su svoja lovišta. Kada je počela trgovina menja se logika. Onaj stranac preko brda nije bio uzurpator, nego trgovac, potencijalni kupac i rado viđen stranac.
O Kako su uspeli da eliminišu nasilje?
– Na neki način su uspeli da izopšte nasilnike! To je bio ključ uspeha. Na taj način su rešili problem koji danas mori današnjicu.
O Kako su to uspeli?
– To ne znamo. Znamo samo da nije bilo socijalnog raslojavanja i organizovanog nasilja.
O Onda su odjednom nestali?
– Naprasno je nestala vinčanska civilizacija. Slojevi iz kraja vinčanske kulture pokazuju da je bilo tragova ratova, nasilja. Kuće su tada na uzvišenijim položajima, ali te kuće više nisu prostarane i lepe i velike kao što su bile ranije. Oni žive u kolibama ili u poluukopanim kućama. Oni beže, sele se i komfor im nije primaran. Većina u tom periodi ne živi od svog rada. A oni koji žive, oni prave zidane palate koje utvrđuju. Tada počinje socijalno raslojavanje. Ne zbog viška vrednosti, već zbog ideje da može da se živi od tuđeg rada. Tako dolaze ratovi, koji su kasnije doneli nove sisteme vrednosti koji počivaju na pljački i nasilju.
O Šta ste naučili istražujući vinčansku kulturu?
– Otkako se pojavio, homo sapiens je mogao da zadovolji svaku svoju realnu potrebu. Mi smo danas pomešali potrebe i želje.Potreba je da imamo kuću, a palata je naša želja. Potrebu moramo da zadovoljimo ali želju – ne moramo. Oni su imali izuzetnu tehnologiju, alatke kojima su polirali i bušili kamen, toliko precizno da se zapitate kako je to moguće. Više su koristili mozak. Današnjem čoveku kada nešto treba on ode i kupi. Neolitskom čoveku kad nešto treba on naprvi. To ga je, prirordno, ispunjavalo. Imao je sasmim tim i samopouzdanje, a sve to donosi osećanje sreće.
O Šta mi možemo da naučimo od naših davnih, davnih predaka?
– Mi mislimo da je uspeh ako ne radimo. Ali, ako ne radimo, mi ne možemo biti samopouzdani i srećni. To je taj čarobni krug. Oni su nam pokazali kako biti srećan. Vinčanci su budni i odgovorni. Prema porodici, zajednici, prema prirordi, prema sebi. Mi smo odavno prestali da budemo budni i zato smo kao cilizacija u problemu.
Ako danas želimo nešto da postignemo, nije dovoljna samo visoka tehnologija. Bez visoke svesti nikuda nećemo stići. Oni su nam pokazali da tamo gde smo krenuli – možemo stići. I drugo, pokazali su nam – put.

Prvi

Vinča je napredna, ona se bavi metalurgijom, oni tope bakar. U Kembridžu su potvrdili da je Vinča prva civilizacija koja se bavi metalurgijom.

Priča
Priča o Vinčanicma je priča o nama samima. Pokazali su nam pravu suštinu da čovek čoveku nije vuk. To nam je kasnije nametnuo rat.
Naš predak iz neolita bio je mnogo mudriji. On nije gospodario prirodom kao mi danas. On je shvatao da je sastavni deo prirode. Ako želimo da preživimo, moramo se vratiti njihovom konceptu. Moraćemo da menjamo svest.

Gradonačelnik
„Gradonačelnika” su Vinčanci birali po tome znanju. Onaj ko je najviše znao, on je bio najkorisniji član zajednice i najodgovorniji. On je bio vođa. Ali on nije imao nikakve dodatne privilegije. Da je neolitski „gradonačelnik” imao privilegije, mi bismo ih našli. Nema ih.
Pismo

Vinčanska kultura ima znakove. Mi to ne zovemo pismom. Pronašli smo u neolitu znakove koje su ljudi urezivali u keramiku. Ti znakovi nisu urezivani pre pečenja gline, već posle, tokom upotrebe. To znači da su beležili nešto. Pretpostavljamo da su na keramici zapisivali znakove koji predstavljaju računovodstvo. To mora da se zapisuje, nije vredno da se pamti. To su interni znaci. Paralelo sa tim pojavila se potreba da se znacima beleži sadržaj posude a samim tim se pojavila potreba da se ti znaci standardizuju. Standardizacija znakova je korak ka pismu. Ali još nije pismo. Da se vinčanska kultura nije nasilno ugasila, verovatno bi sledeći korak bio pismo.

Predrasude
Praistorijski čovek u suštini ne postoji. Postoji homo sapiens koji je živeo u periodu koji smo mi nazvali praistorija. Ne možemo sagledavati čoveka iz praistorije ako ne uzmemo u obzir klimu. Klima je ta koja određuje nekoga. Homo sapiens koji živi u pećini nije tamo zbog toga što je primitivan, već zato što je tada bilo ledeno doba. Bilo je mnogo hladno. Pre 11 500 godina bili smo na prelasku iz ledenog doba i on se bavio onim što mu je klima omogućavala. Ako je bilo vrlo hladno područje, tadašnji čovek je mogao da lovi, a tek kada je otoplilo – mogao je da se bavi zemljoradnjom. Vinčanski čovek je smešten u holocenu, a to znači da je živeo u klimi koja je vrlo slična našoj danas.

Gde je danas Sedma sila

Gde je danas Sedma sila i da li ona uopšte postoji, bila je tema projekta Sindikata novinara Srbije.
Autor: Dijana Dimitrovska
Samo leva – profesija

Sve(t) počinje od morala.
Novinarstvo takodje.
Dok ima ovog nosećeg stuba civilizacije, sve ima smisla i sve je važno.
Moral je ono božansko osećanje koje nas nevidljivom silom tera da se zapitamo da li je nešto u redu ili nije, da li je dobro ili zlo, pošteno ili nepošteno. On nam daje uzvišenost.
Moral ima i svoje praktične, zemljaske dobre strane. Omogućava nam da na pijaci kupimo sir bez bojazni da je u njemu štirak; da kupimo pravi integralni hleb, a ne od obojenog brašna; da nas leče bez interesa a ne da nas lekar ubeđuje da kupimo lek za koji on dobije proviziju od farmaceutske industrije; da čitamo tekst u novinama bez dileme da li je određena banka stvarno povoljna ili urednik tekstovima otplaćuje vlastiti kredit.
Informacija je njeno kraljvesko visočanstvo, ako je istinita. Gole činjenice imaju faktografski značaj ali ne znače ništa. Od njih se prave vrednosne kvalifikacije. Tu na scenu stupa moral. Da naprvi ispravnu, kvalitetnu kvalifikaciju.
Moral daje neku blistavost i lepotu svemu. On je božanska tvorevina koja i solidan tekst učini lepim, autentičnim. I slabiji novinar može napisati sjajan tekst ako je inspirisan idejom dobra, istine i pravde. Ta ideja ga izdiže iznad ostalih i čini ga posebnim. Čak ga čini lepim. Da, lepim. Sa onim magnetnim sjajem u očima.
S druge strane, i najbolji novinar inspirisan materijalnom idejom ili idejom zla – ma koliko vešto zavodio čitaoce – negde će se odati. Negde će se videti da je tekst naručen, plaćen, neiskren. To je kao lažni osmeh.
Moral je taj moćni vitez koji uspešno brani naše carstvo od vladavine laži i manipulacije.
Ali, vidimo svi, naš je vrli vitez oboren s konja, polomio mu se štit i koplje i on teško ranjen leži pred kapijom koja je otvorena i kroz koju sada u naše carstvo ulaze laž, zlo, beda,rijaliti, korupcija, pogrešne vrednosti, nevolja, mržnja, gramzivost i strah kao najveći ljudski neprijatelj.
Strah je zaledio novinarska srca i ranjenom vitezu niko ne sme da priđe. Niko ne sme da mu previje rane i da čašu vode, da mu pomogne da se uspravi.
I svi ćutimo. Jadan on sa nama takvima.
Novinarstvo nije sila koje može da promeni društvo. Ali može da promoviše dobro, pošteno, pravedno, lepo, važno, može da stane u odbranu nemoćnih, jadnih, starih! Mora!
Nema te sile koja bi moralnog vlasnika novina, na primer, naterala da objavi tekst o tome da li neka pevačica ima ljubavnika. Nije tačno da bi novine propale ako takve gadosti ne bi objavljivale i nije tačno da takav sadržaj žele čitaoci. Novine bi trebalo da zapošljavaju kreativne ljude, a ne udvorice i ulizice koje su preplavile redakcije. Kreativci bi pronalazili novi ugao, novi pristup, novo viđenje, nove ideje, promovisale bi iskonske vrednosti u modernom ruhu. Ali šefovi moraju da daju prostora takvim ljudima. Oni, po pravilu, dovode uvek lošije od sebe spremne na sve. Tako se napravi armija neznalica koja vremenom napreduje i oko sebe postavlja – još lošije od sebe. Pa onda ovi opet još lošije i eto nas, u truloj firmi, u trulom društvu i truloj državi.
Novine su upletene sa svim strukturama društva gde, takođe, nema morala. Zajedno prave dogovore, planove i delaju. U novinarstvu bez morala ( odgovorno novinarstvo je moralno novinarstvo) danas Bog sveti zna čiji interes stoji iza nekog teksta. A nečiji sigurno stoji.
Odnos države prema medijima je posledica nemorala u državi, u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, u pravosuđu, policiji.
Govoriti o smrti novinarstva u Srbiji, razmetati se metaforama i takmičiti se ko će ga efektnije ožaliti – nema svrhe. To je za socijalne narikače.
Treba menjati. Nije bitno koliko, bitno je da pokušavamo. I najmanje pokušaj zlata je vredan. I kamičak sruši brdo. Ne smemo da dozvolimo da strah i nemoral određuju našu budućnost. Hrabrost se uvek isplati. Možda će baš taj naš glas biti presudan nekome ko hoće i može da zameni trule delove, da postavi pravila i mehanizam da se ona poštuju i budu osnova za izgradnju pravednijeg društva. Naša je dužnost da se borimo za istinu.
A mi, mi ne samo što žmurimo,i ćutimo, nego pokušavamo da opravdamo sebe. Nesposobni da priznamo da smo za propast srpskog novinarstva – baš mi glavni krivci.
Mi i samo mi. Prodali smo se za veću platu, poneku privilegiju i iluziju da smo važni. Ne udružujemo se, ne ustajemo protiv nepravde i nepoštenja jer je naša sujeta kao Himalaji. Ćutimo i radimo kako šef, koji je do juče bio kurir ili magacioner, kaže. I dok god ćutimo – tu smo, u sedlu, primamo platu, imamo posao.
Ali loše spavamo, imamo pritisak, holesterol, stres, probleme, i život više nema onaj božanski, uzvišeni doživljaj i sjaj kakav je imao kada su naše namere bile čiste i čestite. Kažnjeni smo i ima neke pravde u svemu tome.
Ali mi moramo da se izbavimo iz tog sumpora i, što je još važnije, da pomognemo drugima da se izbave. Da ohrabrimo i podstaknemo svaki pokušaj da se novinarstvo postavi na moralne noge. Da priđemo i podignemo onog posrnulog viteza koji je branio naše carstvo od svih zala, da mu izglancamo štit i koplje, da ga postavimo na konja i da on takav zablista u snazi i lepoti ispravnog.

Biografija
Dijana Dimitrovska profesionalni je novinar Večernjih novosti. Od 1993. do 2006. godine pratila je rad Narodne skupštinu, Savezne skupštine,Vlade Republike Srbije i Kabinet predsednika Srbije. Od 2006. do 2008. godine bila je reporter Večernjih novosti. Od 2008. do 2010. godine dopisnik Večernjih novosti sa crnogorskog primorja. Posle javnog pisma rukovodstvu i urednicima u kome je ukazala na nepravilnosti i zolupotrebe u radu u Crnoj Gori, 2010. godine, prebačena je u časopis „Bilje i zdravlje” kompanije Novosti, gde i danas radi.