Intervju/ Dobrica Erić, pesnik

autor: Dijana Dimitrovska

U KOSMOSU JE ČOVEK – NIŠTA

Mnogo je knjiga i rima napisao pesnik tananog pera i toplih osećanja, dajući posebne boje detinjstvu, slaveći cvrčke, travu, ptice, i sve što prirodom šeta. I sve su mu rime divne i drage ali jedna je iznad svih. To je rima koju je posvetio svojoj kćerki:

/ Maslačak bi pred njom kleko/ kad se ona poljem šeta/ja sve strepim da je neko/ne ubere mesto cveta.

o Šta ste naučili od dece?

– Sve što znam, naučio sam od dece. Deca su nepresušna riznica znanja. I primetio sam da su, što su manja, pametnija. Slušajte pažljivo decu i videćete šta sve znaju. I naučićete mnoge, mnoge stvari.

O Koja je za vas najlepša ljudska osobina, ili osobina koju vi volite da vidite kod drugih?

– Ima više lepih osobina koje cenim, ali su mi nekako najvažnije osećaj za pravdu i poštenje, dok je ubedljivo najlepše osećanje – ljubav. Ljubav nema premca. Sve to kada se sabere, kada se udruži, ispreplete, to je onda najmoćnija sila koja može da se odupre i silama zapada koje nam donose te mračne, crne oblake.

O Reklo bi se da vas krasi vedrina, ta retka vrlina. Da li je čovek koji je po prirodi vedar u prednosti u odnosu na onog ko to nije?

– Bilo dete, bilo odrastao čovek, sigurno da je u prednosti svako koga krasi vedrina. Sa vedrinom će se lakše suočiti i izboriti sa svakodnevicom, sa nevoljama, lakše će mračne misli. Nažalost, malo imamo razloga da budemo vedri u ovoj našoj sumornoj svakodnevici.

o A da li vedrina zavisi od spoljnih uticaja, ili je ona deo našeg unutrašnjeg bića?

– Ona je deo unutrašnjeg sveta, deo našeg bića, ali ipak spoljni uticaju igraju veliku ulogu. Najbolje bi bilo kada bi se unutrašnja vedrina i spoljašnji uticaji preklapali. U našoj zemlji, naši dragi sunarodnici nisu mogli da budu vedri jer su nam spolja stizala samo negativna zračenja i bombe. Imali smo samo rasulo.

O Rođeni ste u Kraljevini Jugoslaviji i preživeli ste mnoga rasula?

– Da, pamtim sve ratove, nevolje, nesreće. Dobro pamtim. Najgore je za mene bilo u ratovima devedesetih godina. Pre toga sam pisao i putovao po našoj bivši, velikoj, zajedničkog državi, uživajući u tim blagodetima. Bilo je to najlepše vreme. Osećao sam se u kao u svojoj kući. A onda se dogodio krvavi raspad. Za sve one koji su upoznali Jugoslaviju u pravoj lepoti i blagostanju, to je bilo šokantno. I nisam ni danas prežalio, ako je ta zajednica morala da se rastura, zašto je to učinjeno na takav način?! Sada me boli kada pored svega toga vidim, da je naš veliki dušmanin, Nemačka, postala, bar po izjavama političara, naš najveći prijatelj.

O Da li verujete u kazne i nagrade Boga, tvorca, sudbine, nekoga ili nečega ko rukovodi svetom…?

– E, u to verujem! Nije bitno ko i šta stoji iza pojma bog, ili koga mi smatramo bogom. Vasiona, svemir, vaseljena je beskrajno velika, nesaglediva, nesaaznatljiva i sama kao takva može biti bog. I čovek na nju ne može da utiče. Najveće promene čovek čini na planeti Zemlji, uglavnom štetne, ali u kosmosu je on treptaj. Ništa. Ali, ta vaseljena ima neki univerzalni mozak koji svime upravlja. I nama. Ja u stvari verujem da je svemir ogroman mozak. Kada se deca rode njima se do jedne godine na lobanji ne zatvaraju kosti glave. Ostanu razmaknute da bi iz vaseljene mogla da prime to znanje. Do prve godine dok se kosti ne zatvore, što su primila – primila su. Osećanja, saznanja, mudrost, sve će to primiti iz svemira i sve će ih to predodrediti.

O Kako zamišljate nepoznate svetove, kada o njima razmišljate?

– Ne verujem u priče o živim bićima,i onim čudnim stvorenjima, kako ih prikazuje američka filmska produkcija. Čak ne verujem ni u slike koje su snimili tobože po bliskom svemiru. Kao ona sa stopama na Mesecu i zastavom koja se vijori u bestežinskom prostoru. To je snimano negde u Kaliforniji ili ko zna gde na Zemlji. Nekako zamišljam te nepoznate svetove kao neke katakombe. Bez života sličnog našem.

O Bez života uopšte?

– Da. Verujem da je naša Zemljica jedinstvena, da je ona čudesno, mesto u svemiru. Jedino sa životom. Privilegovano. Verujem da je živi organ beskonačnog svemira.

o Kako doživljavate pojam beskonačno?

– To je nemoguće pojmiti. Moguće da je to krug. Moguće i da nije. Ne znamo. Ne umemo da sagledamo. Nije nam dato. Naš mozak je delić svemira. Ali je limitiran. Ili mi ne umemo da ga koristimo. Ili nam nije omogućeno da ga koristimo.

O Da li možete da navedete zbog čega vredi biti plemenit, obrazovan i pošten?

– Vredi proživeti svoj vek, vredi ispuniti misiju koja nam je data i vredi ostaviti poroda. Sada se ide protiv svih tih vrlina svim silama. Svako zlo se preimenuje u dobro i sve se postavlja nakaradno. Teško je danas razumeti svet. Taj mnogoljudni svet.

O Šta biste rekli roditeljima koji kažu da je svet ružno mesto gde caruju mane, da su vrline nepoželjne i da oni svoje dete neće vaspitavati da bude čestito?

– Mislim da njih brine to što ne znaju kako će se njihova deca snaći u ovom svetu u kome su se izmešali kriterijumi i u kome se ne zna šta je dobro a šta loše, šta je mana a šta vrlina. Ali znate zašto nema pravila? Moćnici su ta pravila poremetili. Kada vi pokažete svetu da je normalno da 19 zemalja udruženo napada jednu malu zemlju i kada svet bez stida i razmišljanja prihvati da je to normalno, onda je sasvim logično da će vam se pojaviti nepravda kao osnov sveta. Pa Hektor i Ahil su išli jedan na jednoga! Odatle je, iz takvih junačkih, časnih primera, nikla civilizacija misli! To je kolevka časti! A danas vam kažu da jači treba da se udruže da budu još jači i da pregaze slabog! Mislim da je to težak posao ali da roditelji ne smeju da dete prepuste školi i ulici. Moraju da im ukažu na sve strane.

O Čini se da nije baš svetao put kuda ide civilizacija?

– Možda to ne bih smeo da kažem, ali ide u najgorem mogućem smeru. Zamislite svet u kome 300 bogatih monstruma upravlja nama. Oni smtraju da je mnoog ljudi na planeti i žele da je prepolove. Odakle njima pravo da to čine. To može samo priroda i ona ima svoje mehanizme kojima redukuje. Čovek u to ne sme da se meša.

o Hrabrost. Gotovo je iskorenjena sa planete. U čemu ste i kada bili hrabri?

– To je skoro izbrisana osobina. Bez hrabrosti nema napretka. Možda zato stagniramo. Lično, smatram sebe hrabrim čovekom zbog toga što javno govorim ono o čemu drugi ćute. Bio sam hrabar u ratovim a devedesetih. Išao sam na ratište i tada nisam nosio pušku, nego sam se naoružao stihovima. Govorio sam rime našim borcima i u rovovima i po grobljima. Smatrao sam da častan čovek mora biti sa svojima i u nevolji. Ne samo pri jelu i piću, nego i pri oružju. U velikoj Jugoslaviji svi smo bili pesnici bez obzira na nacionalnost, ali kada se zaratilo svako je otišao svome jatu. Ja sam stao uz svoje, druge nisam mrzeo.

O Koliko ste se menjali kao ličnost kroz život? Da li ste drugačiji od dečaka, mladića, odraslog zrelog čoveka…Šta se to menja?

– Interesantno, nisam se uopšte promenio duhom. Ostao sam prvobitan. Ono što sam bio kao dečačić koji je jurcao livadama, to sam i danas. Promenio sam se samo fizički, ali mentalno – ne.

o Da li ste ispravljali negativne osobine kod sebe?

– Svakako. Trudio sam se da se lišim zavisti, želje za slavom i bogatstvom. I uspeo sam. To sam uradio odavno. Srećan sam čovek zbog toga.

O Kako ste pobedili te osobine?

– Kada bih pokazao jednu od tih ružnih osobina, ja bih se postideo. Imao sam stida. A čovek, dok ume da se postidi, ume i da se ispravi.

O Da li ima nešto što vas neutešno boli?

– Da. Boli me gubitak Kosmeta. To nikada ne sme da se zaboravi. Nikada! Toliko me boli da nemam reči da opišem.

O Koje je za vas najmagičnije mesto na svetu?

– Ima jedno mesto u mom šljiviku koje je posebno magično. To je zapravo čestar. E, tu sam ja šetao i smišljao pesme , čak i po mesečini, noću, danju u najrazličitijim okolnostima. Tu su mi dolazile na um divne misli. Kada nisam mogao nigde da smislim strofu, ja bih dolazio u moj magični čestar. I tu se događala čarolija. Razmenjivali smo energiju moje misli i to mnoštvo ptica koje su pevale, pevale. Ali, nestalo je magije. Ili iz mog čestara, ili iz mene samog.

O Da li možete da pišete i bez magije?

– Da, svakoga danan pišem, da bih bio u formi. Ali, mislim da sam sve rekao, sve napisao sa knjigom „ Brojanica iz Gračanice”. To je knjiga koja ima 1389 stroha, ili , kako ja kažem, čvorića. Tu sam sve rekao. Čekam novi talas da bih mogao da pišem. Još ga nema.

O Da li ste ikada zaspali u šumi?

– O, da, nebrojeno puta. Nema mesta u prirodi gde nisam ponekad zaspao. Najlepše sam spavao u detinjstvu u vinogradima. Tada je bilo mnogo zrikavaca, o to je bila neverovatna pesma zrikavaca. Primetio sam da ih nema više u tom broju.O

o Koja je po vama najlepša dečja pesma?

– Znam napamet stih, čuo sam ga, mislim da je autor pesnik iz Crvenke. Kaže ovako: Dala bih mu košulju od ruža/ da miriše kud god sa mnom krene/ a cipele od kućice puža/ da ne može pobeći od mene.

Dijana Dmitrovska

IN MEMORIAM

Dobrica Erić napustio nas je 29. marta ove godine u 83. godini života. Umro je u Beogradu, ali je po vlastitoj želji sahranjen u svom rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući, kod Gornjeg Milanovca.

Intervju / Lane Gutović, glumac


Svi naši rajevi su izgubljeni

autor: Dijana Dimitrovska

Lane Gutovic,predstava na pozornici u Zemunu

Stvar je jednostavna, na Laneta Gutovića se ne možemo naljutiti jer nas on zasmejava. Zasmejava nas decenecijama i čini da nepravdu prihvatimo lakše jer kroz humor izriče istine i izvrgava podsmehu ličnost i događaje. To nam daje satisfakciju, posebno u vremenu kada se reč kritike – retko čuje. Ili se, kako kaže Lane Gutović, glumac, u razgovoru koji smo vodili, kritika čuje ali je ona uglavnom plod finansijske ljubomore.

– Jednoj grupi se čini da bi mogla da smakne drugu grupu koja više zarađuje ili više krade, pa da oni zauzmu mesto tih „ uspešnijih” – kaže Lane Gutović.- Ukoliko je ljubomorna grupa manja, iskrenija je i kritika ima simpatija kod naroda jer su kritičari nemoćni. Tek kada dođu na vlast shvatimo da su isti kao i predhodni.

O Gde ste čuli javnu kritiku skoro?

– Kod nas jedino u prenosima iz skupštine od opozicionih poslanika dobijamo nešto što bi podsećalo na javnu kritiku. Činjenica je da se u skupštini ta javno izgovorena reč brzo uguši, ali se, ipak, čuje.

O Da li je humor ostao jedini način da iskažemo kritiku?

– Od osetljivosti ljudi koji vladaju zavise načini kritike i protesti. Ukoliko je vlast toliko neosetljiva na verbalne kritike onda su bombe, recimo, popularne kao način kritike. Ne samo bombe, i otrovi nisu loše… Taj izbor načina izražavanja kritike bombama, samodetoniranjima i masakrima govori koliko vlast može da bude neosetljiva na kritiku. Normalnom rasuđivanju je za čuđenje da vlastima posle nekog masakra ne pada ni na kraj pameti da svoju vojsku, koju je poslala u drugu zemlju, vrati i da prestane sa petljanjem u tuđe poslove, jer je to slanje vojske i izazvalo masakr kao odgovor. Ne samo to! Nosetljivost vlasti je prešla granicu bilo kog rasuđivanja, pa joj je malo što je zemlje udaljene hiljadama kilometara učinila surovim zatvorima u kojima je policijski čas na snazi godinama, nego posle nekog masakra i od svoje zemlje pravi zatvor sa policijskim časom kome tepaju “vanrednim stanjem” ili “povećanjem gotovosti”.

Uglavnom, samo u srećnim i mirnim vremenima humor i satira su dovoljni da vlast popravi neku grešku ili stav prema nekoj pojavi koja smeta građaninu.

O Radili ste u različitim vremenima, u različitim državnim uređenjima, sa različitim „ vladarima”. Koje je vreme bilo najteže?

– Kao što nema lepih vremena sem prošlih i rajeva sem onih koje smo izgubili ili smo iz njih bili isterani, tako nema težeg vremena, niti ga je bilo od ovoga u kome živimo sada.

o Šta vas najviše nervira u našem društvu?

– Naše društvo je toliko malo i izolovano da tu nema mesta nerviranju. Zbog toga se moj odgovor odnosi na društva uopšte. Uopšte me nervira demokratija kao oblik društvenog uređenja.

O Koje su osobine za vas najdragocenije?

– Način i metod dolaska do novca ili uticaja. Kada je to pravi način onda on služi kao primer generacijam i govori im da je postignuti cilj prljavim sredstvima gori nego nepostignuti cilj, a da način na koji je neko izgubio bitku može da bude vredniji i časniji nego nečija pobeda.

O Da li iz iskustva znate kako se menja čovek? Kako čovek postaje bolji?

– Samo velike katastrofe menjaju ličnost. Te promene se zovu konverzije i funkcionišu samo posle velikog stresa ili gubitka drage osobe. Nekada u surovo vreme taj stres su veštački proizvodili batinama sa velikim uspehom.

O Da li svojoj deci savetujete da ćute ili da se bune?

– Mislim da u poruci Biblije da je “svaka vlast od Boga” leži odgovor. Podržavam vlast i činim im veliku uslugu savetujuću decu da se bune. Samo ukoliko postoje pobunjeni građani oni na vlasti dobijaju potvrdu da vladaju slobodnim građanima, koji govore šta hoće, a ne podanicima koji krotko ćute.

O Malo je glumaca koji danas iznose svoje mišljenje javno? Zašto glumci ćute?

– Ne ćute! Evo kolega Ristovski Lazar je javno rekao svoje mišljenje.

O Da li su glumci ljudi sa najvećim egom?

– Možda su nekada bili ali sada nisu sigurno! U najboljem slučaju su na drugom mestu.

O Šta mislite, kakav je život onih koji čine zle stvari, koji gaze druge, laktaju se, ponižavaju, sve to najčešće zbog lične koristi…?

– Lak, lep i udoban. Znam da se ovo što sam rekao protivi razumu ali upravo je tako. Njihov uspeh vređa ali je tako. Možda je u tom njihovom uspehu sadržano biblijsko obećanje da će pre dolaska mesije nepravda dodirnuti nebo.

O Ako sebe pokušate da sagledate objektivno, šta vam se najviše dopada?

– Trpeljivost i sposobnost da na nepravdu ne odgovorim nepravdom.

O Čemu ste se polednji put slatko nasmejali?

– Pretposlednji put, kada je Milošević rekao da će kao odgovor na sankcije oboriti cenu bakra u svetu, a poslednji put kada smo kaznili Francusku jer nam nije isporučila Gospodina Haradinaja.

O Šta vas čini spokojnim?

– Da nisam odgovoran zbog bede drugih ljudi, ali i osećanje da činim sve što znam, umem i mogu.

O Da li je istina da ste u stvarnosti „ mrgud” ?

– Ako jesam, to postanem samo u samoodbrani.

Dijana Dimitrovska

Pozorište

O Da li pozorište može da menja svest ljudi?

– Ne. Pozorište može da podseti čoveka šta je napravio od sebe da bi postao to što je postao. Suze gledalaca dok gledaju predstavu nisu žalost zbog sudbine junaka drame, nego žalost nad sopstvenom sudbinom.

Bandera

O Šta vas najviše zasmejava?

– Kada auto koji vozi žena udari u neku banderu, svi se smeju nespretnosti vozača, pa nekada i sama žena vozač. Jedini koji se ne smeje je njen muž čiji je auto slupala jer se to tiče njega lično. Naša vlast ima neodoljiv smisao za humor i smejao bih se tome da se to ne tiče mene lično.

Lane Gutovic,predstava na pozornici u Zemunu

Prof. dr Miroslav Đorđevića, urolog svetskog glasa

autor: Dijana Dimitrovska
naslov:
 TRANSRODNI OSVAJAJU SVET

sa delom tima

Srpska prrestonica – meka je za transrodne! Ovde dolaze ljudi iz celog sveta da vide splavove, pojedu ćevape i promene pol! Samo sa prostora bivše Jugoslavije u Beogradu je iz jednog u drugi pol „prešlo” 500 ljudi. Za sada, Na Balkanu, između muškaraca koji se postali žene i žena koje su postali muškarci je – mrtva trka. Podjednak broj jednih i drugih je promenio pol. U svetu, međutim, nije tako.
Kako objašnjava prof. dr Miroslav Đorđević, svetski priznati hirurg u oblasti transrodne medicine i urolog Dečje univerzitetske klinike u Tiršovoj, koji je uradio više od hiljadu operacija, na globalnom nivou više je za nijansu onih koji se prepoznaju kao transžene.
– U svetu je više je kandidata za konverziju iz muških u ženske genitalije – kaže prof. dr Đorđević.
O Iz vašeg iskustva, ko menja pol?
– Pol je nemoguće promeniti. Mi se radjamo sa genetskim polom i on se ne može menjati. Što se tiče rodne disforije ( poremećaja identiteta), transrodne osobe se rađaju sa genitalijama jednog pola, ali ih ne prohvataju i od najranijeg detinjstva se kod njih javlja nesklad. To je veoma težak osećaj, koji rezultira čak i u pokušajima samoubistva. Stručnjaci koji se bave ovom vrstom medicine su na velikom zadatku da ovu veoma brojnu populaciju podrže i pomognu da se uklope i nastave da žive život kao i svi drugi.
O Odakle su ljudi koje ste operisali?
– Ako govorimo o osobama koje se operišu u našem, beogradskom centru, onda je to oko 70 – 100 osoba godišnje. Od njih, 10 je iz Srbije, 15 iz ostalih bivših jugoslovenskih republika, a svi ostali iz različitih delova sveta, od Japana do Brazila, od Kanade do Južne Afrike.
O Šta je to u psihološkom smislu što ih tera da ne budu to šeto su?
– To je veoma dobro definisano. I mi, profesionalni akteri, to razaznajemo, svako na svoj način, psihijatri, psiholozi, endokrinolozi, hirurzi , sociolozi, prilazimo, svako sa savoje strane, da pomognemo i omogućimo im život dostojan njihovog postojanja.
O Zašto neko želi da promeni pol?
– Transrodne osobe se osećaju tako i to je u sklopu definicije rodneog nesklada, da se rodite u telu jednog, a osećate se u drugom polu.
O Da li je i pre 50 godina kada nije bilo moguće operacijom promeniti pol, bilo toliko transrodnih ljudi, ili je mogućnost da može sve da se menja, pa i pol, povećala broj zahteva?
– Svakako. Otkako je sveta, postoji i rodni nesklad. Istorijski gledano, oduvek su postojali zapisi o ovakvim osobama, samo što su opisi odgovarali vremenu u kojem se živelo. Danas je situacija drugačija, svet je otvoren, informacije su dostupne, pa polako, i ove do skora potpuno prikrivene osobe izlaze na sunce naših života i traže pomoć.

u operacionoj sali
O Da li je promena pola trend ili potreba?
– Medicinski indikovana procedura kod osoba sa poremećajem polnog identiteta nikada hir, nikada samo želja, uvek skup postupaka u svrhu prilagodjavanja tela onom polu u kojem se te osobe osećaju.
O Da li je promena pola vezana za seksualnost? Da li ti ljudi menjaju pol zbog potrebe da se seksualno izražavaju na muški odnosno na ženski način?
– Seksualna opredeljenost nije puno vezana za transrodnost. Ove osobe mogu da prodju kroz tranziciju i da kasnije pokazuju homoseksualnu orijentaciju. No, to nema veze za tranzicijom.
O Da li imate povratnu informaciju od onih koji su promenili pol, da li su zadovoljni time što su uradili?
– To je najveća prednost našeg tima. Mi smo u kontaktima sa skoro svim osobama koje su tranziciju imale sa našim timom. Njihova osećanja, stil života, zadovoljstvo i nezadovoljstvo, samo nam kazuju šta treba da menjamo u našem odnosu, operativnim tehnikama i pristupu. I mi se menjamo, prilagodjavamo i činimo sve da budemo bolji i bolji terapeuti.
O Šta se dešava sa onima koji su promenili pol, pa im se ne svidja i žele da se vrate u „ prvobitno stanje”?
– To su za sada i na sreću, sporadični slučajevi. Beogradski centar je publikovao rezultate 7 osoba koje su se pokajale i poželele povratak na staro. Na taj način mi smo postali centar sa najvećim brojem ovakvih osoba. I to nas razlikuje od drugih. Interesantno je da se njihov broj povećava i da sada imamo u procesu još desetak osoba sa sličnim problemom. Naše je da na to ukazujemo i prizivamo na savesti sve one koji olako šalju osobe na tranziciju genitalija, a u suštini transrodnost nije potvrdjena. Na sreću, od skoro 500 osoba sa prostora bivše jugoslavije, koje su prošle tranziciju sa našim centrom, nijedna se nije pokajala.
O Spremate se za prvo presadjivanje penisa.Dakle, nikada nigde nije presadjen penis?
– Jeste. U par slučajeva kod osoba koje su izgubile najveći deo penisa na različite načine. Ali, nikada nije transplantiran penis kod transmuškarca, tj. bivše žene. To i jeste najveći izazov. I mi na tome radimo. Za sada u eksperimetalnim radovima, pripremajući se za taj najveći poduhvat. Najveći problem je bioetički kodeks, tj. dozvola da se radi transplantacija životno nevažnog organa, i takva osoba ostavi na ozbiljnoj imunoterapiji koja može da ošteti, manje ili više, životno bitne organe. Sa druge strane, osnovno pravo čoveka je da odlučuje o svom telu. Tu se sada lome koplja izmedju nekoliko mogućih opcija. Sa pozicije hirurgije, naše je da učimo i unapredjujemo svoja znanja i veštine kako bi mogli da pružimo optimalan tretman u ovakvim slučajevima.
O Da li osobe koje su promenile pol mogu da dožive orgazam? I, da li žena koja je postala muskarac ima muški ili ženski orgazam? I obrnuto, da li muskarac koji je postao žena ima ženski ili muški orgazam? Uopšte, da li oni imaju seksualno zadovoljstvo?
– Svakako. Možete videti savremenu literaturu i naći ćete da je orgazam i seksualno zadovoljstvo omogućeno u viskom šprocentu. Što se naših iskustava tiče, seksualno zadovoljstvo i orgazam su ostvareni u preko 80 odsto operisanih osoba. Ali da razjasnimo. Orgazam ne zavisi od izgleda genitalija, orgazam se postiže iz glave. I sami znamo koliko osoba može da orgazmira samo na osnovu fantazija, i bez ikakvog kontakta. Transrodne osobe, u zavisnosi od seksualnih želja, imaju svoje fanazije, kontakte i odnose, koji im u najvećem procentu omogućavaju zadovoljavajuće seksualno iskustvo. O tome ima relevantnih podataka u stručnoj literaturi.
O Rekli ste da je pre desetak godina bio odnos transrodnih 1: 30.000 a danas 1: 3000. Zašto je, po vama, sve više ljudi koji su transrodni? šta se to dešava u svetu?
– Veća informisanost, otvorenost, mogućnost i sloboda za ličnim izražavanjem. Pa imamo 1.4 miliona u Americi i više od 1.5 miliona u Evropi. Možete samo zamisliti koliko iama transrodnih osoba u zemljama sa više od milijardu stanovnika.
O Zašto nećete da idete u Ameriku da živite i radite, gde vas pozivaju kao vrhunskog stručnjaka?
– Ja idem stalno u Ameriku, imam sjajne profesionalne kontakte i divnu saradnju. Transfer „živeti i raditi” podrazumeva sijaset drugih okolnosti. Ovaj odnos, koji sam razvio i dalje razvijam, omogućava da se obe strane razvijaju na idealan način. I što bismo to menjali. Većina misli da je američki san ideal, ali ja sam svoj san ostvario i sanjam ga kao planetarni hirurg sa sedištem u mojoj Srbiji. I iz dana u dan dokazujem da je to itekako moguće.

Dijana Dimitrovska

Nebojša Đorđević

Gostovanje
O Često „ gostujete” po inostranim bolnicama? šta vas najviše fascinira, u SAD recimo?
– Nema tu fascinacije. Ja se trudim da ostvarujem profesionalne kontakte ss svim institucijama u svetu. Samo tokom janura sam posetio tri univerziteta u Švedskoj, Nemackoj i Engleskoj. Spremam se i za Ameriku u aprilu i maju.

miro djordjevic

Specijalna viza
O Zašto ste vi postali planetarno poznati, i uz to i dobili američku specijalnu vizu i mogućnost da radite u jednoj od najbogatijih američkih klinika, a ostale beogradske kolege koje su takodje odlični urolozi – nisu?
– Rad je uz rezultate ključni momenat u ovom pozivu kojim se bavim. Svoje mladje kolege učim da se svaki rad sa izuzetnim rezultatima prepoznaje kad – tad. U mom slučaju se to i potvrdilo. Ogroman rad, uz bavljenje naukom, publikacije, nastupi na stručnim sastancima, sve to vodi ka želji najvećih i najboljih da vas uključe u njihove timove. Posebna viza i 01 status je po definiciji rezervisan za strance sa izvanrednim doprinosom u nauci. Ne poznajem ikoga iz medicinske struke ko je dobio ovakav status sa prostora bivše Jugoslavije. To ne znači da mi nemamo vrhunske stručnjake. To znači da Amerika nema nekoga ko je sličan meni i da nastoji da me uključi maksimalno u njihovu medicinu sa iskustvom i veštinama koje posedujem.

Pogled u budućnost
O Iz ugla vašeg zanimanja, kako vidite svet za 50 godina?
– U domenu medicine, očekujem da neće biti nerešivih problema, da će se život produžiti i biti ispunjen kvalitetnim sadržajima. A sebe, skoro da sam siguran, vidim sa svima onima koji su bili pre mene i kojima ću se pridružiti sa nekim novim pričama.