Zdravo,

Ja sam pisac, novinar i copywriter.

Pišem knjige, intervjue, novinske članke, reklamne tekstove, ponekad i pesme. Volim haiku poeziju zbog savršenstva u jednostavnosti. Zbog te jedne rečenice od 17 slogova u kojoj je sadržan čitav univerzum. Pesma kao misao. Ogleda se nebo u rečima.

Volim knjige. Kada bi me neko pitao da nabrojim pet najboljih pisaca na svetu, oni bi bili: Žoze Saramago, Žan d Ormeson, Ljosa, Salman Ruždi, Orhan Pamuk, Umbero Eko. Znam, niko me ne pita, i ovde ima više nego što su tražili. To je zato što ima mnogo dobrih pisaca.

U ovoj fazi života, iznad svih majstora reči i misli, za mene je Emisl Sioran. Najveći cinik svih vremena i čovek koji živeo onako kako je govorio i govorio onako kako je živeo. Kkada sam pročitala njegove intervjue koje je sakupio u knjizi „Ragovori“, godinu dana nisam mogla ništa da čitam. Baš ništa. Za mene je ta istina koju je izneo bila potresna. Moćna i jeziva misao kao duboka voda.

Sve što je napisao potreslo me iz temelja. I nekako ponizilo što nisam ni blizu njegve iskrenosti ni misaonosti. Iskren do daske. Istinit kao što je to priroda prema samoj sebi. Bez zrnca želje da se dopadne drugima. Njegove misli i dela bila su brutalna čistota.

Od njega sam naučila čini mi se, sve ono što sam do tada pokušavala. Tako su najlepše godine za mene postale godine anonimnosti. Paradoksalno, baviti se ovim zanimanjem u anonimnosti. Pa, ipak, baš ta anonimnost u kojoj daješ najbolje od sebe jeste nešto najlepše što čovek može da doživi. U toj grandioznoj anonimnosti nema aplauza. Tu smo – sami. Lako je dopasti se ljudima. Najteže je dopasti se sebi.